Put u Egipat – Abydos i Dendera – 3. deo

Put u Abydos

“This is no good…No good…!” ponavljao je Isam, dok je na parkingu okretao Toyotu u pravcu koji mu je pokazao službenik. Usledilo je kratko objašnjavanje, i Isam je rekao da moramo da sačekamo. Bio je uznemiren i napet. Očigledno ga je susret sa majkom emotivno potresao. Izgleda da je službenik pogrešno (ili pak pravilno) razumeo negodovanje našeg vodiča, i glatko zatražio da mu Isam preda vozačku dozvolu.

Ispred nas je čekalo policijsko vozilo u kome su sedela četvorica momaka u plavim uniformama. Tek kada su oni bili spremni mogli smo da krenemo.

Isam sada nije bio samo ljut već i zabrinut. “Stupid mistake…!” rekao je kao da govori sam sebi, a zatim je i nama objasnio o čemu se radi.

Prvo, nije smeo da udje na parking tj. u prostor iza rampe. Želeo je da požuri, i to mu se osvetilo. Da je sačekao isped da mi napustimo prostor hrama, sve bi bilo u redu. Stvar je bila u sledećem.

U Egiptu postoje dva puta koji povezuju najvažnija arheološka nalazišta, i kojima se obično kreću turisti. Prvi se naziva “Desert road” je to je u stvari klasičan autoput bolje rečeno pista kroz pustinju kojom se brzo stiže do željenog mesta. Drugi je “Green road” koji vodi kroz mesta, sela i unutrašnjost. Na njemu su česte policijske kontrole. Naravno “Green road” je za turiste. “We are the prisoners in our own contry” jadao se Isam, kome je ta logika bila potpuno pogrešna. Cilj je valjda da turisti što brže, a ne što sporije stignu do odredišta.

Isam je zapravo imao ideju, da “prekrši” pravilo, i da nas do Abydosa doveze autoputem. To nam nije rekao, ali je bilo očigledno i ispravno. Ovako sa policijskim vozilom ispred sebe, nismo imali druge mogučnosti nego da krenemo po unutrašnjosti.

Isam je imao još jednu brigu. Ne samo da je njegova vozačka dozvola u rukama policije nego je moguće da će je dobiti nazad samo uz odredjenu novčanu nadoknadu. Pokušali smo da ga utešimo, ali nije naročito pomoglo.

Posle skoro pola sata vožnje, policijsko vozilo se zaustavilo. Videli smo da se Isam vraća zadovoljan. Odahnuo je. Dozvolu je dobio nazad, i to bez kazne. Nastavili smo dalje bez pratnje.

Pozitivan izhod krizne situacije je morao da se proslavi. Isam je ubrzo zaustavio kola pored puta, i istrčao napolje. Vratio se sa dve providne kese veličine većeg tetrapaka iz kojih su virile crvene slamčice. “Ovo je piće koja ja jako volim”, rekao je uz osmeh. Druga kesa je bila za nas. Nismo imali izbora nego da probamo. Piće je bilo prijatnog i osvežavajućeg ukusa. “Boza!” rekli smo iznenadjeno. “Yes, Boza” ponovio je Isam, i svi smo se nasmejali.

Isam je vozio pažljivo. Pazio je na Toyotu više nego na sebe. Predeli kroz koje smo prolazili bili su prekrasni; polja, kuće, deca na putu iz škole, zaprežna vozila, tezge sa pomoranžama i nečim zelenim. Iza toga, planine, ravnice, brda.

Još jedan policijski punkt, i ponovo pratnja. Isam zapravo nije znao kako da dodje do Adydosa. Tamo je zadnji put bio, kaže, pre osam godina. Navigacija mu nije radila, i zbog toga je pozvao prijatelja. “My GPS”,  nasmejao se. “On poznaje sve puteve u Egiptu”. Prijatelj mu je nešto nadugo objašnjavao. Zbog policijske pratnje, vozači nisu imali izbora što se brzine vožnje tiče. Bez obzira na to koliko se trudio, jednostavno brže nije išlo.

Na sledećoj kontroli su Isamu uzeli broj mobilnog telefona. Posle par minuta telefon je zazvonio, i policajac mu je rekao da vozi pogrešnim putem. Za Abydos je trebalo da skrene levo, a ne da nastavi pravo.

Prestali smo da brojimo, i već se navikli na vozila koja su se smenjivala ispred nas. Razmišljali smo o tim momcima. U svakom vozilu je sedelo po pet ili šest mladića koji ceo dan nisu radili ništa drugo nego pratili turiste. Oružje smo videli samo jednom.

Sa druge strane, policija je morala nešto i da radi. Neki medju njima su ozbiljnije shvatili svoju dužnost, i upisivali podatke u svesku. Jednom smo dobili nekakvu priznanicu. Drugi su samo malo popričali sa Isamom,  tek toliko da nešto urade. Na jednoj od većih raskrsnica nas je zaustavio policajac u punoj opremi sa šlemom, i prslukom na grudima ispred koga je landarala automatska puška. Drugom prilikom je ispred nas odjednom iskočilo policijsko vozilo. Isam je samo slegnuo ramenima: “Da”, potvrdio je Isam “Čekali su nas…Oni sa zadnjeg punkta su javili patroli da dolazimo”. “Ali, šta da smo krenuli drugim putem…?”. Isam je samo napravio nekakvu grimasu koja je trebalo da predstavlja osmeh.

Put se odužio. Isam je postao nervozan, policija nas je naprestano pratila, a nismo bili sigurni u to da se nismo izgubili. Isam je svoj GPS morao da pozove još nekoliko puta.

Konačno, posle tri sata vožnje stigli smo u Abydos. Isam je uzviknuo: “Abydos! Finally!!!”, kao da se na tom putu on najviše umorio. “Nikad više neću da vozim u Abydos… Kada me neko pita reći ću, ne mogu, zauzet sam…” Prihvatili smo šalu…Drugo nam nije ni preostalo.

Put u Egipat – Abydos i Dendera – 2. deo

Dendera

Hram boginje Hator ugledali smo prvi put u svetlu jutarnjeg Sunca. Odmah smo osetili otvorenu moć koja zrači iz spoljašnje fasade sa šest identičnih stubova i ogromnih glava boginje Hator. Boginja je predstavljena sa glavom žene, ženskom frizurom i ušima krave, u svom tipičnom i najpoznatijem obliku.

Za prilike drevnog Egipta, hram je relativno “nov”. Izgradjen je delimično u doba Ptolomeja, a delom u doba Rimljana. Gradnju je započeo Ptolomej IX, a nastavili njegovi naslednici medju njima i poslednja kraljica Egipta, čuvena Kleopatra VII. Gradnju hrama je završio rimski car Trajan.

Glavni ulaz je prlično skroman. Od njega je ostala visoka kapija od kamena, a  spoljašnji zidovi su pretvoreni u ruševine. Na unutrašnjoj strani gornjeg dela vrata nalazi se slika na kojoj je odlično očuvana originalna boja. To je bio naš prvi susret sa bojama antičkog Egipta. Već samo reljefi utisnuti u žute fasade deluju magično. Sada se tim slikama dodala boja. Utisak je teško izraziti rečima.

U dvorištu hrama, sa desne strane, nalaze se dve “Kuće rodjenja” kojima se slavi rodjenje mladog boga. Reljefi u prvoj od njih prikazuju niz scena vezanih za čin rodjenja u kojima se većina elemenata ponavlja, i tek po neki medju njima razlikuje. Takav raspored slika spominje na današnje pokretne slike, na filmove ili video zapise. Jezik ne razumemo, ali priču možemo da pratimo i donekle čak i razumemo, prateći slike i simbole.

Pored “Kuće rodjenja” nalaze se ostaci koptske crkve. Osim par hrišćanskih simbola nema mnogo šta da se vidi. Zanimljiv je raspored prostorija u koje može da se zaviri, i stepeništa koje vodi na mesta sa kojih se pruža predivan pogled na centralni hram.

Neobične glave boginje Hator neosporno dominiraju celim hramom. Nalaze se na vrhovima stubova – sa svake četiri strane po jedna. U prvoj Hipostilnoj dvorani ima 24 takvih stubova koji drže krovnu konstrukciju. Sa divovskim stubovima sreli smo se prvi put u Karnaku, ali je bitna razlika u tome što je Hipostilna dvorana u Denderi pokrivena. Prigušena svetlost tako daje prostoru posebnu draž i mistiku.

Reljefi na stubovima i zidovima su odlično očuvani. Boje su fascinantne kao i dimenzije. U nemogučnosti da obuhvatimo pogledom ceo prostor, zadržavali smo se na detaljima, a posebno na tavanici koja je neprestano privlačila naše poglede. 

Kult boginje Hator je jedan do najstarijih, i njegovi počeci sežu duboko u pred dinstičko vreme. Hator je osnovni ženski princip koji je povezan sa telesnom ljubavlju, plodnošću, začećem i rodjenjem. Vezuje se i za zabavu, muziku, erotiku i ples. Hator je pomagala ženama da bezbedno prodju kroz opasan čin rodjenja, a takodje i dočekivala one na drugoj strani koje je smrt uzela sa sobom.. Sveštenice hrama imale su istetovirana tela na mestima i sa prikazima koji su se dovodili u vezu sa ženskim reproduktivnim organima. Simbol “ciklusa života” koji je objedinjavala Hator je razlog da se je njen kult održao sve do doba Rimljana.

Iz Hipostilne dvorane ulazi se u niz svetilišta, manjih prostorija koje su takodje bogato ukrašene reljefima. Dok smo hodali iz jedne u drugu, jedan od čuvara uvijen u maramu i galabeju, starac izboranog lica pozvao nas je u jednu od tih prostorija. Rukom je pokazao na otvor na podu, i kratko rekao “Katakombas”.

Za Katakombe koje se nalaze ispod hrama smo čuli, ali nismo očekivali da će ulaz izgledati tako; ne obeležen, kao šaht koji vodi u kanalizaciju. Sumnjičavo smo ga upitali: “Yes, but is it for tourists?!”. Starac se samo nasmejao. Naravno da jeste!

Lakim pokretom ruke podigao je poklopac ispod koga se pokazala rupa, i par jako strmih i kratkih merdevina. Prihvatili smo ponudjenu ruku, i zakoračili unutra.

Prostor je bio tesan, a kamen ispred nas je stajao tako nisko, da smo morali doslovno da se provučemo ispod njega. Za trenutak smo pomislili da ovo baš i nije bila neka ideja, ali je sada bilo kasno za promenu mišljenja.

Na drugoj strani nas je iznenadilo kako se prostor odjednom povećao na normalnu visinu, i solidnu širinu. Očigledno se radilo samo o jednom kamenom bloku-kocki koja je zatvarala ulaz. Krenuli smo napred hodnikom.

Reljefi na zidovima su drugačiji od onih na površini. U njima je više mistike i simbola, a u odsustvu uobičajne veličine mogla se nazreti namera da su bili namenjeni sveštenicima i religioznim obredima. Katakombe su po važećem naučnom tumačenju služile kao ostave i magacini za namirnice, različite materijale, obredne predmete i relikvije koje su se koristile u svetim ritualima. Nas to objašnjenje nije zadovoljilo. Kao i mnoga druga tumačenja koja se tiču drevnog Egipta bilo je suviše jednostavno. Zidovi i ceo prostor tih “skladišta” su detaljno oslikani složenim, i neobičnim reljefima izuzetne finoće. To se posebno odnosi na reljef na zadnjem delu zida levog hodnika.

Reljef je na podlozi od alabastera, što je neobično. Scena koju prikazuje je predmet mističnih tumačenja, i analiza izvan granica zvanične nauke. “Denderska sijalica” je deo nekakve mašine sa nepoznatim izvorom energije, i navodno predstavlja dokaz prisustva vanzemaljske inteligencije u starom Egiptu.

Hram u Denderi je odlično očuvan, i u tom smislu je jedan od najbolje očuvanih hramova uopšte. Stepenište iz jednog od hodnika vodi na vrh. Na ravnom platou nalazi se manji hram posvećen boginji-zaštitnici. Pogled nije naročito lep, jer ga sa skoro svih strana zaklanjaju visoki zidovi. Uprkos tome, dobro je došlo par minuta predaha na suncem okupanom krovu.

Spoljašnja fasada hrama je dekorisana  izuzetno upečatljivim reljefima. Utisak je da to nikako nije slučajno. Dimenzije su namenjene prostom narodu, koji tako iz velike udaljenosti može da vidi svoje vladare u društvu bogova. Veličina se na taj način dodatno potencira, kao jedan od instrumenata moći.

Na zidu koji se nalazi suprotno od glavnog ulaza, uz sam ugao, je reljef koji prikazuje poslednju kraljicu Egipta, čuvenu Kleopatru VII sa sinom Centurionom. Jedna od ikona starog Egipta, jedna od najčuvenijih žena u istoriji, ovako pred nama, ostavila je očekivano snažan utisak. Reljef koji  prikazuje Kleopatru se zapravo ne razlikuje od drugih. Ni traga od čuvene lepote, čak i mesto na kome je, na leđnoj strani hrama nekako ne može da se poveže sa tako čuvenom ženom. Ipak, to je zaista bila Kleopatra, i to nam je bilo dovoljno.

Tačno u 11h došli smo na parking gde nas je već čekao Isam.

Put u Egipat – Abydos i Dendera – 1. deo

Mislim da mu je ime Isam. Priznajem da nije lepo što nisam sigurna, ali oduvek sam imala problem da  zapamtim ime osebe koju sam tek upoznala. Mogla bih da kažem da je olakšavajuća okolnost bilo to što se radilo o arapskom imenu, i upoznavanju u šest sati ujutru, ali ni to nije lepo.

Dakle, Isam je bio niskog rasta, i sitne gradje. Prilazio je usporeno i usput trljao zaspane oči. Imao je kratku kovrdžavu kosu crnu kao ugalj. Takodje i put mu je bila izuzetno tamna, tamnija od većine egipćana kao da je poreklom iz srca Afrike.

Isam je bio naš današnji vodič, šofer i prijatelj na putu iz Hurgade do hramova u Denderi i Abydosu. Metalik plava Toyota čekala je ispred glavnog ulaza u hotel. U kolima je odzvanjala jutarnja molitva uz koju su nekako lepo legle jednostavne reči: ″ Early morning″…Yes…

Jutro je zaista bilo rano, ali je Sunce u obliku žutog diska koji se širio sa leve strane puta nagoveštavalo lep, i topao dan.

Plan je bio da prvo odemo u Quenu koja je udaljena oko dva sata vožnje od Hurgade. Usput bi napravili kratku pauzu za kafu. U Queni bi obišli hram Boginje Hator, a zatim nastavili dalje do, još oko dva sata vožnje, udaljenog Abydosa.

Vožnja je bila prijatna. Putevi koji vode u i iz Hurgade su u odličnom stanju. Isam je bio raspoložen za priču. Otvoren. Kritikovao je sadašnju vlast, nazivao je mafijskom i slično. Emotivni naboj i lično-opšte razočarenje bilo je razumljivo za mladog čoveka koji je upravo prešao tridesetu. Pomislil smo da bi ga utešilo naše iskustvo, da smo i mi isto doživeli, da je svaka “revolucija” samo pesak u oči, ali nas je sve što smo čuli u toj nameri zaustavilo. Nije imalo smisla. Preveliki jaz deli Evropu i u ovom slučaju Afriku, život u EU i život u Egiptu, tako da smo se samo slagali sa Isamom, i to mu je bilo dovoljno.

Za put do Dendere i Abydosa potrebna je posebna policijska dozvola. Dan pre je Isamov šef poslao kopije naših pasoša, i dozvola je bila uredjena. U Egiptu deluje Turistička policija kao poseban deo snaga bezbednosti. Njihov jedini zadatak je da štite (a zapravo kontrolišu) turiste koji se izvan njihovih turističkih agencija, i turističkh pomorskih zona kreću po Egiptu.

Prva kontrola nas je sačekala ubrzo pošto samo napustili obalu. Prišla su dvojica muškaraca obučena u civilnu odeću. Pogledali su papire koje im je pružio Isam. Sa desne strane je došao još jedan, mladji, koji je oko struka nosio pištolj. Prva dvojica su sačekala da on u svom ritmu i polako pridje, i neznatno se povukla. “Šef” je ovlaš pogledao papire, Isam je ponovio isto, i mogli smo da krenemo dalje.

Sve ukupno nije trajalo duže od par minuta. Ipak, susret sa policijom nije bio prijatan. Mesto gde su nas zaustavili nije imalo nikakve zvanične oznake. Policajci takodje nisu bili u uniformi, već u civilu, kao i »šef« koji je izgledao kao srednji kadar u mafijskog strukturi. Isam je vozio strance svaki dan (čak i u Kairo) tako da je za njega to bio uobičajan i rutinski dogadjaj. Kao što se rutinski pobrinuo da veže pojas, samo kada je u blizini bila policija. Čim bi izašao iz njihovog vidnog polja, odvezivao je pojas. Signal u kolima je neko vreme neprijatno pištao, a zatim prestao.

Isam je bio srećan. U Queni nije bio godinu dana, a sada ima priliku da vidi majku koja tamo živi. I on je iz Quene, rekao je sa setom. Nije mogao da sakrije jaku emotivnu vezanost za majku. Zvao ju je uveče pred put i ona ga je, kaže, kao da je slutila, zapitkivala šta želi da mu spremi za jelo.

Quena

U Denderu smo stigli oko devet sati. Hram se nalazi u samom gradu, a ne kako smo mislili par kilometara izvan Quene. Vožnja se malo odužila zbog usputnog stajanja za kafu. Isam nas je ostavio ispred ulaza, i požurio da se vidi sa majkom. Dogovorili smo se da dodje po nas u 11 sati.