Put u Egipat – Abydos i Dendera – 1. deo

Mislim da mu je ime Isam. Priznajem da nije lepo što nisam sigurna, ali oduvek sam imala problem da  zapamtim ime osebe koju sam tek upoznala. Mogla bih da kažem da je olakšavajuća okolnost bilo to što se radilo o arapskom imenu, i upoznavanju u šest sati ujutru, ali ni to nije lepo.

Dakle, Isam je bio niskog rasta, i sitne gradje. Prilazio je usporeno i usput trljao zaspane oči. Imao je kratku kovrdžavu kosu crnu kao ugalj. Takodje i put mu je bila izuzetno tamna, tamnija od većine egipćana kao da je poreklom iz srca Afrike.

Isam je bio naš današnji vodič, šofer i prijatelj na putu iz Hurgade do hramova u Denderi i Abydosu. Metalik plava Toyota čekala je ispred glavnog ulaza u hotel. U kolima je odzvanjala jutarnja molitva uz koju su nekako lepo legle jednostavne reči: ″ Early morning″…Yes…

Jutro je zaista bilo rano, ali je Sunce u obliku žutog diska koji se širio sa leve strane puta nagoveštavalo lep, i topao dan.

Plan je bio da prvo odemo u Quenu koja je udaljena oko dva sata vožnje od Hurgade. Usput bi napravili kratku pauzu za kafu. U Queni bi obišli hram Boginje Hator, a zatim nastavili dalje do, još oko dva sata vožnje, udaljenog Abydosa.

Vožnja je bila prijatna. Putevi koji vode u i iz Hurgade su u odličnom stanju. Isam je bio raspoložen za priču. Otvoren. Kritikovao je sadašnju vlast, nazivao je mafijskom i slično. Emotivni naboj i lično-opšte razočarenje bilo je razumljivo za mladog čoveka koji je upravo prešao tridesetu. Pomislil smo da bi ga utešilo naše iskustvo, da smo i mi isto doživeli, da je svaka “revolucija” samo pesak u oči, ali nas je sve što smo čuli u toj nameri zaustavilo. Nije imalo smisla. Preveliki jaz deli Evropu i u ovom slučaju Afriku, život u EU i život u Egiptu, tako da smo se samo slagali sa Isamom, i to mu je bilo dovoljno.

Za put do Dendere i Abydosa potrebna je posebna policijska dozvola. Dan pre je Isamov šef poslao kopije naših pasoša, i dozvola je bila uredjena. U Egiptu deluje Turistička policija kao poseban deo snaga bezbednosti. Njihov jedini zadatak je da štite (a zapravo kontrolišu) turiste koji se izvan njihovih turističkih agencija, i turističkh pomorskih zona kreću po Egiptu.

Prva kontrola nas je sačekala ubrzo pošto samo napustili obalu. Prišla su dvojica muškaraca obučena u civilnu odeću. Pogledali su papire koje im je pružio Isam. Sa desne strane je došao još jedan, mladji, koji je oko struka nosio pištolj. Prva dvojica su sačekala da on u svom ritmu i polako pridje, i neznatno se povukla. “Šef” je ovlaš pogledao papire, Isam je ponovio isto, i mogli smo da krenemo dalje.

Sve ukupno nije trajalo duže od par minuta. Ipak, susret sa policijom nije bio prijatan. Mesto gde su nas zaustavili nije imalo nikakve zvanične oznake. Policajci takodje nisu bili u uniformi, već u civilu, kao i »šef« koji je izgledao kao srednji kadar u mafijskog strukturi. Isam je vozio strance svaki dan (čak i u Kairo) tako da je za njega to bio uobičajan i rutinski dogadjaj. Kao što se rutinski pobrinuo da veže pojas, samo kada je u blizini bila policija. Čim bi izašao iz njihovog vidnog polja, odvezivao je pojas. Signal u kolima je neko vreme neprijatno pištao, a zatim prestao.

Isam je bio srećan. U Queni nije bio godinu dana, a sada ima priliku da vidi majku koja tamo živi. I on je iz Quene, rekao je sa setom. Nije mogao da sakrije jaku emotivnu vezanost za majku. Zvao ju je uveče pred put i ona ga je, kaže, kao da je slutila, zapitkivala šta želi da mu spremi za jelo.

Quena

U Denderu smo stigli oko devet sati. Hram se nalazi u samom gradu, a ne kako smo mislili par kilometara izvan Quene. Vožnja se malo odužila zbog usputnog stajanja za kafu. Isam nas je ostavio ispred ulaza, i požurio da se vidi sa majkom. Dogovorili smo se da dodje po nas u 11 sati.   

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *