Put u Egipat – Abydos i Dendera – 3. deo

Put u Abydos

“This is no good…No good…!” ponavljao je Isam, dok je na parkingu okretao Toyotu u pravcu koji mu je pokazao službenik. Usledilo je kratko objašnjavanje, i Isam je rekao da moramo da sačekamo. Bio je uznemiren i napet. Očigledno ga je susret sa majkom emotivno potresao. Izgleda da je službenik pogrešno (ili pak pravilno) razumeo negodovanje našeg vodiča, i glatko zatražio da mu Isam preda vozačku dozvolu.

Ispred nas je čekalo policijsko vozilo u kome su sedela četvorica momaka u plavim uniformama. Tek kada su oni bili spremni mogli smo da krenemo.

Isam sada nije bio samo ljut već i zabrinut. “Stupid mistake…!” rekao je kao da govori sam sebi, a zatim je i nama objasnio o čemu se radi.

Prvo, nije smeo da udje na parking tj. u prostor iza rampe. Želeo je da požuri, i to mu se osvetilo. Da je sačekao isped da mi napustimo prostor hrama, sve bi bilo u redu. Stvar je bila u sledećem.

U Egiptu postoje dva puta koji povezuju najvažnija arheološka nalazišta, i kojima se obično kreću turisti. Prvi se naziva “Desert road” je to je u stvari klasičan autoput bolje rečeno pista kroz pustinju kojom se brzo stiže do željenog mesta. Drugi je “Green road” koji vodi kroz mesta, sela i unutrašnjost. Na njemu su česte policijske kontrole. Naravno “Green road” je za turiste. “We are the prisoners in our own contry” jadao se Isam, kome je ta logika bila potpuno pogrešna. Cilj je valjda da turisti što brže, a ne što sporije stignu do odredišta.

Isam je zapravo imao ideju, da “prekrši” pravilo, i da nas do Abydosa doveze autoputem. To nam nije rekao, ali je bilo očigledno i ispravno. Ovako sa policijskim vozilom ispred sebe, nismo imali druge mogučnosti nego da krenemo po unutrašnjosti.

Isam je imao još jednu brigu. Ne samo da je njegova vozačka dozvola u rukama policije nego je moguće da će je dobiti nazad samo uz odredjenu novčanu nadoknadu. Pokušali smo da ga utešimo, ali nije naročito pomoglo.

Posle skoro pola sata vožnje, policijsko vozilo se zaustavilo. Videli smo da se Isam vraća zadovoljan. Odahnuo je. Dozvolu je dobio nazad, i to bez kazne. Nastavili smo dalje bez pratnje.

Pozitivan izhod krizne situacije je morao da se proslavi. Isam je ubrzo zaustavio kola pored puta, i istrčao napolje. Vratio se sa dve providne kese veličine većeg tetrapaka iz kojih su virile crvene slamčice. “Ovo je piće koja ja jako volim”, rekao je uz osmeh. Druga kesa je bila za nas. Nismo imali izbora nego da probamo. Piće je bilo prijatnog i osvežavajućeg ukusa. “Boza!” rekli smo iznenadjeno. “Yes, Boza” ponovio je Isam, i svi smo se nasmejali.

Isam je vozio pažljivo. Pazio je na Toyotu više nego na sebe. Predeli kroz koje smo prolazili bili su prekrasni; polja, kuće, deca na putu iz škole, zaprežna vozila, tezge sa pomoranžama i nečim zelenim. Iza toga, planine, ravnice, brda.

Još jedan policijski punkt, i ponovo pratnja. Isam zapravo nije znao kako da dodje do Adydosa. Tamo je zadnji put bio, kaže, pre osam godina. Navigacija mu nije radila, i zbog toga je pozvao prijatelja. “My GPS”,  nasmejao se. “On poznaje sve puteve u Egiptu”. Prijatelj mu je nešto nadugo objašnjavao. Zbog policijske pratnje, vozači nisu imali izbora što se brzine vožnje tiče. Bez obzira na to koliko se trudio, jednostavno brže nije išlo.

Na sledećoj kontroli su Isamu uzeli broj mobilnog telefona. Posle par minuta telefon je zazvonio, i policajac mu je rekao da vozi pogrešnim putem. Za Abydos je trebalo da skrene levo, a ne da nastavi pravo.

Prestali smo da brojimo, i već se navikli na vozila koja su se smenjivala ispred nas. Razmišljali smo o tim momcima. U svakom vozilu je sedelo po pet ili šest mladića koji ceo dan nisu radili ništa drugo nego pratili turiste. Oružje smo videli samo jednom.

Sa druge strane, policija je morala nešto i da radi. Neki medju njima su ozbiljnije shvatili svoju dužnost, i upisivali podatke u svesku. Jednom smo dobili nekakvu priznanicu. Drugi su samo malo popričali sa Isamom,  tek toliko da nešto urade. Na jednoj od većih raskrsnica nas je zaustavio policajac u punoj opremi sa šlemom, i prslukom na grudima ispred koga je landarala automatska puška. Drugom prilikom je ispred nas odjednom iskočilo policijsko vozilo. Isam je samo slegnuo ramenima: “Da”, potvrdio je Isam “Čekali su nas…Oni sa zadnjeg punkta su javili patroli da dolazimo”. “Ali, šta da smo krenuli drugim putem…?”. Isam je samo napravio nekakvu grimasu koja je trebalo da predstavlja osmeh.

Put se odužio. Isam je postao nervozan, policija nas je naprestano pratila, a nismo bili sigurni u to da se nismo izgubili. Isam je svoj GPS morao da pozove još nekoliko puta.

Konačno, posle tri sata vožnje stigli smo u Abydos. Isam je uzviknuo: “Abydos! Finally!!!”, kao da se na tom putu on najviše umorio. “Nikad više neću da vozim u Abydos… Kada me neko pita reći ću, ne mogu, zauzet sam…” Prihvatili smo šalu…Drugo nam nije ni preostalo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *