Mladi vodič Alaja je podigao ruku, i dao nam znak da stanemo. Bogato iskustvo turističkog vodiča nije mu pomoglo da savlada uzbudjenje. On je više puta bio na ovom mestu, i znao je šta sledi. Za nas, to je bio prvi put.
Alaja je nešto govorio, ali se njegove reči nisu jasno čule zbog neobične akustike u Siq-u. Osamdeset metara iznad naših glava, jedna strana kanjona dodirivala je drugu, a ta druga, prvu. Bila je to optička varka pojačana utiskom sa zemlje odakle je izgledalo da je utroba kanjona zatvorena…
Krenuli smo napred, ali nismo žurili. Začudo, nestrpljenja nije bilo. Gledali smo kako se bočne strane Siq-a postepeno otvaraju, ali tako da propuštaju samo deliće slike. Videli smo samo stene. Stene i opet samo stene.
Odjednom, kao da lebdi na nebu pojavio se deo ružičaste kocke. Elegantan i nežno dekorisan delovao je kao prividjenje. Sa svakim novim korakom taj deo se povećavao, i istovremeno silazio sa neba na zemlju. Otkrivao se postepeno i polako kao da razume da čovek, krhko biće, ne može da primi toliko lepote odjednom. Hvala mu na tome jer, kada se fasada “Rizinice” potpuno otkrila, sve reči, misli, sva osećanja, svo biće stalo je u jednu samu suzu koja zbog radosti uzbudjenja nije napustila oko…
Petra
Put do Petre vodi kroz dolinu Wadi Musa. To je slikovita pokrajina, koju je nepravedno nazvati kamenom pustinjom. Oblici stena su neobični i neponovljivi, jedan od drugog potpuno različiti, pa ipak u nekom smislenom redu poredjani, i medjusobno povezani. Osećaj te povezanosti, koji je najčudniji od svega, navodi na pomisao da Wadi Musa nije sa ovog sveta. Taj prvi utisak pojačava isušena žuta boja, koju tek sunčeva svetlost donekle oživi u zlatno žutu. Primese neke zagasite nijanse, tamne note su čak i tada, kada Sunce osvetli kamen, vidljive.
Wadi Musa, Petra
Ulaz u dolinu podseća na granični prelaz. Po sredini puta postavljena je rampa, a sa leve strane je ogradjen prolaz za pešake. Zanimljiv je pogled preko rampe, dole u dolinu. To zapravo i jeste granica. Kada se ona jednom predje, ništa više neće biti isto.
Od rampe do ulaza u Petru ima oko 800 m. To je samo jedan, mali deo puta jer su razdaljine tolike da zahtevaju više sati hoda. Domaćini imaju organizovan sistem prevoza koji funkcioniše po celoj Petri. Takoreći na bilo kom mestu možete uzeti konja, magarca ili čak kočije. Ko se odluči za to mora da zna da pogadjanje oko cene neće biti jednostavno. Postoji velika mogućnost »da se nećete razumeti«. Najbolje je izbeći sve to, i ceo put prevaliti peške. To je čak i poželjno, jer u tako neobičnoj pokrajini svakome je potrebno vreme da se privikne na okolinu. Na početku se vide samo stene. Samo kamen. Tek posle izvesnog vremena počnete da primećujete i neke drugačije oblike – takve koji nisu prirodni.
Okolina Petre je bila naseljena davno pre dolaska Nabatejaca. Pećine u kojima su živeli ti prastari narodi vide se lepo i danas. Zbog položaja, prilaza a i zbog crnih rupa koje zjape iz njihove šuplje unutrašnjosti, ne bude želju da im se pridje blizu.
Wadi Musa caves, Petra
U smislu osnovne namene (zaklona i staništa) pećine nisu neobične. Zbog toga nas je, možda u toliko jače iznenadilo prisustvo nečega što je suštinski odudaralo od cele pokrajine, a što zbog iste boje i strukture kamena nismo odmah primetili.
U blizini staze, sa desne strane, ugledali smo kameni blok u obliku kocke izrazito pravilnih dimenzija. Na njemu nije bilo nikakvih posebnih ukrasa ili detalja, osim donekle na vrhu. Nije bio usamljen, ali je bio jedan od najvećih.
Stone monolith, Wadi Musa, Petra
Izgled tih monolita pokazuje da njihovo prisustvo nije slučajno; da su sa razlogom postavljeni, i da imaju smislenu svrhu. Za nas je to bio prvi susret sa duhovnih svetom Nabatejaca. Po snazi podseća na doživljaj starog Egipta, jer ima sličnu moćnu, i mračnu mistiku.
Nabatejci su verovali u božansku prirodu kamena. Čak ni danas nije strano verovanje da kamen ima snagu. Duhovnu moć.
Vrhovno božanstvo Dušara (Dushara) bio je “Gospodar Planine”. Monoliti u dolini Wadi Musa korišćeni su koliko je poznato u verskim obredima, ali na pitanje kako i kojim mehanizmima se ostvarivala veza sa duhovnim svetom nema jasnog odgovora. Mistika koja se širi oko monolita, izaziva nekakvu potrebu za komunikacijom. To je čudan osećaj, i teško ga je opisati. Još čudniji je ipak osećaj prisustva zaštitnog polja koje odbija da im se pridje bliže. Čak i kasnije, u gradu Petri isti utisak u kontaktu sa drugim gradjevinama Nabatejaca će se više puta ponoviti. U nekim trenucima čak i produbiti.
Stone monolith, Wadi Musa, Petra
Pored monolita još jedna gradjevina zaslužuje pažnju. To je Obelisk-grobnica koja se nalazi na uzvišenju, levo od staze. Odmah se primeti da obeliksi (ima ih pet ili šest) nemaju isti značaj kao u starom Egiptu. Ovde su upotrebljeni kao dodatak, dekor ili ukras, zajedno sa elementima grčko-rimskog stila. Obeliks-grobnica je zanimljiva, jer pokazuje odnos Nabatejaca do drugih kultura. Budući da se opstanak bazirao na trgovini, taj odnos je bio aktivan, i na izgled otvoren. Nabatejci su smišljeno preuzimali elemente drugih kultura, i ugradjivali ih u svoju. Medjutim, suština se nije menjala. Nabatejci su ostali zatvoreni, i nedostupni.
The Triclinium, Obelisk Tomb, Petra
Još na ulazu u dolinu Wadi Musa primetili smo da se teren stalno spušta. Na početku nagib nije strm, ali se progresivno povećava sve do zadnjih stotinak metara, kada podloga naglo zaranja u zemlju. Osetili smo kao da nam je ponestalo tla pod nogama. Stene su se odjednom izdužile do neverovatnih visina, sabile se i izgubile širinu. Dolina je nestala, a mi smo se našli ispred ulaza u kanjon. To mesto je Siq – antički ulaz u grad Petru.
Siq, entrance, Petra
Činjenice i istorijski podaci ovde malo pomažu. Oni, podaci, ne odgovaraju na pitanje Kako su Nabatejci, nomadski narod došli na ideju da u dubini kanjona izgrade svoj glavni grad, i centar kraljevstva? Kako su pronašli sistem dovodjenja vode u grad, na dva medjusobno nezavisna načina, koji je za sve druge ostao skriven? Na tom mestu, pred ulazom u Siq se ne samo razmere, lepota i značaj već i samo postojanje grada koji je u svom zenitu imao desetine hiljada stanovnika, čine potpuno nemogućim.
Siq je prirodan, 1200 m dugačak uzan prolaz izmedju litica, čija visina dostiže 80 m. Dubina je zastrašujuća, a u isto vreme čudesno lepa. Sa obe strane su oblici koji su nekada davno bili jedno. Voda ih je eonima razarala tražeći za sebe prolaz, sve dok ih konačno nije razdvojila na dve obale koje, gledajući sa zemlje izgledaju kao dva dela slagalice. Tamo gde su udubljenja na jednoj, tamo su ispučenja na drugoj strani.
Već sama struktura Siq-a, gradjevinski posmatrano, izaziva jaku reakciju. Medjutim za mnoge je u Petri najjači utisak boja. Boja kamena, boja peska koji nastanje njegovim drubljenjem, boja podloge po kojoj se korača. Osnovu je teško odrediti. Reklo bi se da je crvena ali to je pitanje oka. Jer kada se usitni do nivoa peska postaje ružičasta, roze, purpurna, boja maline, trešnjevog cveta, ruže. Kasnije u samom gradu nema kamena koji ne nosi sve te boje. Redko se sreće samo jedna, na jednoj površini.
Colorful stone in Petra
Kanali kojima je voda dolazila u grad, vide se i danas. Zelenila takoreći nema. Po koje drvo štrči iz kamena, iz nekog otvora i sa visine. Čudno je to drveće. Živi za sebe i ničemu ne služi…
Put po Siq-u je ravan, i to je dobro. Zbog visine litica, i svetla koje dolazi sa velike visine, izaziva nestvaran utisak šetnje po dnu okeana. Intenzitet svetla se menja u zavisnosti od blizine stena i ugla pod kojim zatvaraju nebo. Tamo gde se stene na površini skoro dodiruju je dole manje svetla. Zanimljiva je i akustika. Od brojnosti turista, gužve i kočija, očekivalo bi se bučno odbijanje zvukova o stene. Medjutim, u Siq-u je tiho…
Cross in stone, Petra
Al-Khazneh – “RIZNICA”
U Riznicu ne može da se udje. Nekoliko metara ispred ulaza postavljena je ograda. Sa tog mesta se zapravo jako malo vidi. Celina se gubi u pojedinačnim elementima, i neprirodno izduženim linijama 40 metara visoke fasade.
Al-Khazneh, Petra
Veličina nije jedini razloga zbog koga se Riznica posmatra iz daljine. Uprkos lepoti koju je teško izraziti, uprkos neočekivanoj nežnosti linija u rasporenoj utrobi kanjona, mističnog ružinog sjaja, poštovanja i ushićenja pred njom, uprkos svemu tome, nevidljivi štit, zaštitno polje ne budi želju da joj se pridje. Tako ostaje nedodirljiva iza očarljive fasade, kao da je iz tog razloga, razloga nedodirljivosti, tako čudesnom i napravljena.
Prostor u kome se nalazi Riznica je prirodno proširenje Siq-a koje se ponovo sužava prema izlazu. Tek kada smo napustili taj prostor mogli smo da sagledamo, i to opet samo donekle, veličinu grada Petre.
Outer Siq, Petra
Efekat je snažan zbog nagle promene. Odjednom nestaje osećaj zbijenosti koji se stekne boravkom u Siq-u. Spoljašnji Siq je još uvek u visokim liticama, ali se one spuštaju, a prostor otvara na obe strane i širi toliko da ga oko ne može obuhvatiti. Posebno je upečatljiva ružičasto-crvena boja, pre svega prirodnost te boje, koja je na otvorenom još izrazitija.
Outer Siq, Petra
U spoljašnjem Siq-u se nastavljaju kraljevske grobnice, ali su one u odnosu na Riznicu dosta skromnije dekorisane. Baš zbog toga deluju životnije, iskrenije i prirodnije. Prvo što se primeti na njima je nesrazmerno visoka fasada u odnosu na ulaz.
Lokalne vlasti su zatvorile ulaze u Grobnice, zbog toga što su se berberi iz okoline Wadi Muse njima služili, i u njima držali životinje. Dolazili su na magarcima u potrazi za zaradom. Kako vlasti nisu uspele da zabrane berberima da ulaze u Petru (to je i tako bilo nemoguće, jer poznaju svaki njen kutak), berberi su dobili dozvolu da prodaju svoje proizvode – nakit, suvenire i tekstil –a da za uzvrat ne diraju grobnice.
U jednu smo ipak mogli da udjemo. Unutra je svetlost slaba, i ima je tek toliko da prostor nije u potpunoj tami. Grobnica je kockastog oblika. Dubina nije velika, a isto tako ni visina. Po zidovima su razvučeni tragovi crvene boje koja je prisutna i napolju, na fasadi. Pod je sav u udubljenjima koja imaju oblik mrtvačkog sanduka. Postavljeni su tako da se prostor što bolje iskoristi, i da ih što više stane unutra. Nasuprot ulazu, na sredini unutrašnjeg zida nalazi se oltar. Udubljenje je dovoljno da se u njega postavi urna. Oltar je jedino mesto u grobnici do koga dopire direktna svetlost.
Nismo se zadržavali. Mračan utisak udubljenja koja su premala da bi bila za odraslu osobu terao nas je da je što pre napustimo to mesto. Medjutim, bilo je tu još nešto. Odbijajući osećaj koji smo doživeli ispred kamenih monolita i kasnije ispred Riznice, pojavio se ponovo, ovog puta u dubini planine. Isti osećaj kojim kamen sebe zatvara i štiti od tudjih očiju i dodira.
Napolju je bilo prijatnije. Prvi veći šatori-bazari razbijali su kameniti pejzaž, i već po gužvi koja se oko njih stvarala mogli smo da zaključimo da smo u centru.
U turističkim vodičima nalazi se podatak da su za razgledanje Petre potrebna tri dana, a za stručnjake (arheologe, geologe, etnologe, istoričare umetnosti, geografe, inžinjere i druge) čak i cela nedelja.
Nabatejci su putem trgovine dolazili neprestano u kontakt sa drugim kulturama. Bio je to aktivni odnos. U umetnosti je taj uticaj bio očigledan, ali daleko značajniji bio je politički, i vojno-strateški. Nabatejci nisu ratovali. Tamo gde su mogli da plate, platili su, a tamo gde nisu, tražili su druga rešenja. Amfiteatar ispred koga smo stajali izgledao je tačno tako kao da su ga sagradili Rimljani; material, dimenzije, namena i pre svega stil – sve je bilo rimsko. Osim graditelja samih. Izgradili su ga Nabatejci, u centru svoje prestolnice kada su postali svesni moći carstva čija se senka nadvila nad bliskim istokom.
Amphitheater, Petra
Alaja nam je pokazao mesta gde možemo da se odmorimo, našto pojedemo i preostalo vreme provedemo po želji. Okretao se na sve strane, i rukom pokazivao grobnice, hramove i brojne gradjevine i zanimljiva mesta koja bi trebalo da pogledamo.
Royal tombs, Petra
Pitanje koje se nametnulo bilo je kako se odlučiti? Šta odabrati, i kuda otići?
A onda je neko spomenuo Manastir.
Ad-Deir – “Manastir”
Manastir Ad-Deir je najudaljenija tačka na mapi Petre. Put do njega je avantura sama za sebe- avantura unutar avanture. Za razliku od drugih gradjevina koje se uprkos udaljenosti vide iz centra, Ad-Deir je nepoznanica skrivena u brdima.
Iz centra smo krenuli napred u pravcu hrama Qasr al-Bint. To je jedina slobodno stojeća zgrada u Petri, i verovatno glavni hram.
Qasr al-Bint, Petra
Kada smo stigli do Qasr al-Binta izgledalo je da se tu put završava. Ispred je bila planina. Medjutim, staza je neočekivano zavila na desno uz bok planine. U početku je bila široka i neravna od sitnog kamenja, ali se postepeno sužavala u peščani puteljak sve dok se nije pretvorila u kamenito stepenište koje vodi sve do vrha.
Uspon je naporan. Do Manastira je potrebno preći 800 stepenika bez prirodnih ravnina ili nizbrdica. Na tom putu su nas pratile najizrazitije boje peska i kamena, i najčudesniji oblici kojih nema nigde drugde u Petri.
Dominira čista i nežna ružičasta boja sa karakterom crvenih tonova koji su često preliveni u ljubičaste. Na okolnom kamenju su te boje tako lepo izlivene da nije preterano reći da bi nizu stučnjaka koji obilaze Petru obavezno trebalo dodati i umetnike; slikare, vajare i muzičare.
Izvan staze je sama divljina. Čovek bi mogao danima da luta po tom kamenom bespuću izgubljen i bez nade u spasenje, kada bi bio u nizini. Takve bojazni su ovde suvišne zbog visine sa koje se u svim pravcima vidi nepregledno more kamenja. Ponegde se planina otvara, i pogled na dolinu duboko u dnu ambisa izaziva strah i vrtoglavicu.
Malo stado koza iznenada je protrčalo pored nas, i zaustavilo se na proširenju ispod koga je zjapila provalija. Starija žena uvijena u maramu bacala je ispred njih nekakvo zrnevlje. Bila je pogrbljena, i njeno lice se nije videlo. Osim u jednom trenutku kada je podigla glavu da pogledom potraži zadnju životinju, čisto bele dlake.
Berberi žive u Petri, i u njenoj okolini. Uz stazu, od podnožija do vrha, nalaze se njihovi šatori. Prostor izmedju litica i stepeništa je uzan ali dovoljan. Njima ne treba puno. Mesto na kome postave šator pa bilo to čak i u tako grubim uslovima je za njih zaklon i dom.
Nisu kao drugi trgovci. Prodaju nakit i neobično kamenje. Uglavnom sede zagledani ispred sebe, ali nadje se i kakva žena koja je uporna. Poneko musavo dete izviri iza ponjava, i radoznalo pogleda. Na ognjištu tinja slaba vatra. Berberi žive u zajednici koja je unutrašnja; jedni sa drugima i sa prirodom.
Posle više od jednog sata hoda od centra Petre konačno smo stigli do Manastira. Stepenište se završilo proširenjem u visoravan iznad koje je stajao još viši vrh. Stene sa desne strane su zaklanjale pogled tako da je prvo što smo videli bio niz drvenih klupa postavljenih na uzvišenju – kao u pozorištu. Po klupama su bili razbacani šareni jastuci, a ispred njih su stajali stolovi na kojima se hladila kafa. Iza klupa je bila pećina nameštena kao soba; na zemlji prostirke za ležanje, po uglovima nargile, a na zidu slika kralja Abdulaha II. Nekoliko ljudi je sedelo na klupama. Gledali su u nešto što je za nas još uvek bilo skriveno iza stena na desnoj strani…
…Petra je tajanstveno mesto. Njene tajne niko ne zna. Samo beduini razumeju, ali oni ćute.
To ćutanje smo razumeli i mi kada smo stali ispred Manastira.
Ad-Deir, Petra
Ad-Deir je najveća gradjevina u Petri. Veći je od Riznice mada je prvi utisak ne toliko utisak veličine koliko utisak masivnosti. Fasada je široka 50, a visoka 45 m. Da bi se rukama samo dohvatio otvor na ulazu, mora da se stane na poveći kamen koji služi kao stepenik.
Po izgledu, Manastir takodje podseća na Riznicu, ali je dosta skromnije dekorisan. Kao i na drugim gradjevinama Nabatejaca, na vrhu su tri glavna elementa; dva pravougaona trougla sa gigantskom urnom u sredini.
Ad-Deir je najveća tajna Petre, i njena najdublja zagonetka. U vreme kada su Nabatejci živeli u Petri to je bio hram u kome su vršeni duhovni obredi u koje su bili upućeni samo izabrani. Narod iz Petre mogao je da prisustvuje obredima u posebnim prilikama, i to samo ispred Manastira na platou koji danas pokriva debeli sloj žutog peska.
Unutrašnjost je prazna. Jedino što se vidi je oltar u obliku udubljena u zidu. Do oltara se dolazi preko stepeništa koje je postavljeno sa leve i sa desne strane. Akustika je izuzetna, mistična i čudesna. Ipak, ono što Ad-Deir najviše odvaja od drugih gradjevina u Petri je osećaj pristupačnosti. Oko njega, jedino oko njega, nema onog odbijajućeg polja koje se oseća u Petri. Možda zbog toga što graditelji nisu očekivali posetioce.
Na tom mestu, uz šolju tople kafe sa kardamomom, i pogledom na Manastir završava se priča o Petri.
Posle duge pauze polako smo krenuli nazad. Vraćali smo se istim putem, ali se nismo osvrtali da još jednom pogledamo izgubljeni grad Nabatejaca.
Zastali smo samo jednom. Teško smo odvojili pogled od Riznice. Dok je hodajući u nazad konačno napuštamo, gledamo kako postepeno nestaje, i vraća se u utrobu planine.
FOTOGRAFIJE SA PUTOVANJA – JORDAN
Jordan
Citadel hill Amman, Jordan
Temple of Hercules, Amman, Jordan
Citadel hill Amman, Jordan
Amman Museum, Jordan
Amman, Jordan
Jordan, desert
Dead Sea, Jordan
Dead Sea salt, Jordan
Hadrian’s gate Jerash, Jordan
The oval forum, Jerash, Jordan
The Jerash nymphaeum, Jordan
Colonnaded street, Jerash, Jordan
Roman ruins, Jerash, Jordan
Amman, Jordan
Amman, Jordan
Madaba mosaic, Jordan
St George’s church, Madaba, Jordan
St George’s church, Madaba Jordan
St George’s church Madaba, Jordan
Madaba, Jordan
Wadi Mujib, Jordan
Karak fortress, Jordan
View from Karak fortress, Jordan
VIDEO – PETRA, JORDAN
OPŠTE I KORISNE INFORMACIJE
- Najbolje vreme za obilazak Petre je u proleće ili u jesen. Tokom leta su temperature izuzetno visoke što može da predstavlja teškoću pri višesatnom hodanju i boravku na otvorenom. Zimi su temperature prijatne, ali postoji opasnost od kiše. Zbog toga je veoma važno u napred proveriti kakvo vreme možete da očekuje.
- Obuća je izuzetno važna. Pored toga što treba da bude udobna, obuća treba da ima visok i debeo đon pogodan za dugo hodanje po kamenitoj i peskovitoj podlozi (najbolja je obuća za planinarenje).
- Odeću prilagodite klimatskim uslovima. Dobro je da je odeća lagana, i da ima više slojeva.
- Hrana i piće nisu problem, jer se u Petri nalazi nekoliko restorana i kafića. Obavezno imajte sa sobom flašu vode, i nešto slatko i priručno kao što su energetske pločice.
- Probajte domaću kafu sa kardamonom. U Jordanu je svuda služe, i teško ćete naći pravu tursku kafu. Ako se pije sa malo šećera ukus kafe će biti izrazitiji, jer šećer pojačava ukus kardamona. Takvu kafu možete i da kupite u posebnim prodavnicama u kojima možete dobiti i razne druge mešavine kafe.
- U Petri se suveniri prodaju na svakom koraku. Obratite pažnju na proizvode koje prodaju domaćini – berberi, i to pre svega na tekstil i nakit. Kao i drugde u arapskom svetu, i ovde je potrebno cenkanje.
- Lep suvenir je i pesak iz Petre zbog svoje neobične purpurne boje. Ponesite sa sobom manje plastične flaše u koje možete da sipate malo peska. Još je bolje da imate dve flaše, za dve različite boje. Pesak je izuzetno dekorativan kada se stavi u staklenu flašu, tako da se dobiju slojevi različitih boja.
- Korisni linkovi:
-
https://www.visitpetra.jo/#
slide-3
Recent Comments