Barmen je brisao površinu pulta polako i po redu. Onako kako njemu odgovara. Bili smo jedini gosti, ali se njemu nije žurilo da nas posluži dok ne završi sa onim što je započeo.

Nismo pokazivali nestrpljenje. U Tunisu smo boravili drugi put, i naučili smo da lični doživljaj vremena prilagodimo lokalnom u kome vreme ima drugačije značenje, dinamiku i drugačiju vrednost…

Bilo je oko 8h ujutro kada smo napustili hotel. Taxi se pojavio za tili čas. Jureći duž bulevara Zone Touristique naglo je zakočio kada nas je video kako izlazimo iz hotela. Pregovaranje oko cene nije dugo trajalo. Znali smo koliku cenu treba da ponudimo, a taxista je odmah pristao. Njemu se žurilo, jer što više vožnji obavi, to bolje za njega.

Unutrašnjost taxi-ja je izgledala kao domaća dnevna soba. Tu je bilo ličnih predmeta, fotografija, slika i šarenih prostirki na sedištima. Taxi nije imao klimu tako da su prozori tokom vožnje morali da budu širom otvoreni. Na sedištu iza vozača nije bilo baš prijatno.

Tokom voženje taxista se nije obazirao na nas. Samo toliko koliko je bilo neophodno. Francuski jezik je jedini strani jezik kojim se domaćini služe. Za taxi vozače generalno važi da imaju specifičnu sposobnost sažimanja važnjih životnih pitanja. Obično jedva čekaju da razmene po koju reč, pogotovo sa strancima. To nije bio slučaj sa našim taxistom. Ne bi se moglo reći da je bio neljubazan. Možda pre oprezan, povučen i iskreno nezainteresovan.

Stanica međugradskog prevoza u Hammamet-u je manji parking, mesto sa koga polaze kombiji namenjeni za nekih 15-ak ljudi. Prišli smo šoferu, i pogodili se za cenu. Cena prevoza do Tunisa je određena, tako da nekih velikih pogađanja tu nema. Kombi kreće onda kada se napuni, a u to da li postoji neki propisani red vožnje nismo bili sigurni. A nije nas ni zanimalo.  Striktno držanje postavljenih pravila, onako kako se to razume u Evropi, ovde nije imalo ni smisla ni značaja. Sve je bilo moguće rešiti na ovaj ili onaj način, efikasno i brzo onoliko koliko to domaćini odrede. Glavno je da se posao završi.

On the way to Tunis, Tunisia

Tunis, 9h

Od Hammameta do Tunisa vodi moderan autoput. Zbog savremenog izgleda, i uredjenog zelenila sa obe strane, za trenutnak smo pomislili da se vozimo negde po Evropi. Iako je vožnja prebrza i neadekvatna prilikama na putu, udobno smešteni na sedištu, nekako smo se opustili, i čak uživali u vožnji. Svet koji se prevozi kombijem do Tunisa pripada izgleda srednjem sloju. Bogati se voze svojim kolima, a sirotinja kako se snadje. U svakom slučaju, prevoz kombijem je efikasan, brz i jeftin način da se za jedan dan obave poslovi u glavnom gradu.

Za nekih sat vremena pojavila su se prva račvanja autoputa uobičajna na prilazima velikim gradovima. Gradska obilaznica, reklame na panoima, blokovi i poslovne zgrade i kombi se našao u saobraćajnoj gužvi na ulazu u Tunis.

Getting into Tunis, Tunisia

Tunis, 10:30h

Izašli smo iz kombija, i prvo pogledali oko sebe da vidimo gde se nalazimo. Po izgledu bi se reklo da smo na nekoj stanici. Kombiji nalik na onog kojim smo upravo stigli iz Hammamet-a bili su parkirani na sve strane. Bez reda, ukoso i tamo gde je bilo mesta. Oni koji su pristizali hitro su zamenjivali mesta sa onima koji su odlazili, a ljudi su, noseći torbe i vodeći decu pronalazili put u tesnom prostoru izmedju vozila. Taj prvi utisak haosa nas je, priznajemo, poprilično zbunio. Sklonili smo se na parče praznog trotoara toliko da ne smetamo drugima. Dok smo se trudili da iz ranca izvučemo mapu, nismo primetili čoveka u beloj odeći koji se, činilo se niodkuda, stvorio pored nas. Bio je srednjih godina gustih crnih brkova i isto tako guste crne kose. Iako nam se obratio direktno i otvoreno nije gledao u nas nego negde u stranu. Objasnio je nekako da nudi izlet u obližnju Kartagenu i selo Sidi …”jako lepo plavo selo i to vrlo povoljno”. Pokazao je rukama na svoj kombi parkiran u blizini. Bio je vrlo uporan. Nije se dao na naše uljudno zahvaljivanje i nastavio je da govori  navodeći cenu koja je jako povoljna. I ko zna koliko bi još to ubedjivanje trajalo da se nismo setili da kažemo kako smo “tamo već bili sa agencijom iz hotela”. Tu je čovek konačno odustao kao da više nije imalo šta da se kaže. Nije pokazivao razočarenje zbog propalog posla. Zapravo, nije pokazao ni jednu jasnu emociju. Uzeo je od negde parče papira i napisao ime stanice, a papir nam gurnuo u ruke. Na to se okrenuo, i nestao u gužvi.

Zbunjeni i dirnuti, neko vreme smo samo stajali gledajući u arapsko pismo u svojim rukama. Razmišljali smo o tome kako se zapravo nismo ni setili da sami pitamo za tu sitnu uslugu koja je, kako se pokazalo kasnije, bila jako važna. U gradu Tunisu je više stanica međugradskog prevoza, tako da bi bez tačnog imena ili adrese bilo neuporedivo teže da se vratimo na pravu.

Krenuli smo u pravcu stanice metroa. Sa desne strane su se ubrzo videle šine. Tako smo znali da idemo pravim putem. Ulica je bila velika, ali nije bilo gužve ni na trotoarima ni na kolovozu. Na levoj strani smo videli načičkane male zanatlijske radnje, sa skromnim izlozima i robom. Bile su osunčane i prazne. Poneki trgovac je izvirio napolje, ne previše zainteresovano više tako da malo ubije vreme. Iskrivljeni trotoari, hartija, poneko retko drvo i zvukovi vozova pratili su nas prepoznatljivim ritmom velikog grada.

Metro station, Tunis

Metro je mreža tramvajskih linija koja ima i podzemne trase. Jednostavno organizovana i jeftina. Na peronu se neki mladić ljubazno ponudio da nam objasni koji broj treba da sačekamo. Njegova ljubaznost je bila iskrena i srdačna isto kao i uzdržanost koja ju je dopunjavala kao da jedne bez druge ne bi bilo. Tu istu mešavinu ljubazno/uzdržanog pristupa osetili smo i nešto kasnije, u tramvaju. Nismo znali tačno gde treba da sidjemo. Prvo smo potražili  pogledom mlađi svet računajući na njihovo poznavanje engleskog jezika. Ali, nije bilo lako. Dve mlade devojke prelistavale su modni časopis na čijim su stranicama manekenke pokazivale haljine i marame, a od sebe samo prelepe oči, osmeh i poneki pramen tamne kose. Devojke su bile obučene u pantalone tamnih boja, nosile su bluze sa gumi rukavima, ali su im glave bile pokrivene maramama. Mladi ženski svet u Tunisu je raznoliko obučen. Od onih koje su  hodale gologlave sa velikim sunčanim naočarima, do onih u strogo tradicionalnoj odeći. Ali bez obzira na to kako su bile obučene, noge su uvek imale pokrivene, bilo dugim suknama bilo pantalonama ili farmerkama.

Jedna žena srednjih godina  koja se sedela ispred devojaka sama se ubacila u razgovor i objasnila da će nam ona pokazati gde treba da sidjemo. Izgleda da smo bili jedini evropljani u vozilu. Ljudi su nas gledali ispod oka sa diskretnim zanimanjem, ali opet uljudno.

Tramvaj je za to vreme prolazio ulicama zanimljive arhitekture čija je raznovrsnost privlačila pažnju. U toj mešavini kolonijalne, moderne evropske i fine mediteranske bilo je teško odrediti onu koja je dominirala. Kao i same gradske ulice u kojima je vrvelo od ljudi u čijoj se mešavini nije toliko osećala prisutnost različitih kultura koliko uticaj modernog vremena kome je duh Afrike ipak disao za vratom.

Tramvaj se približio stanici i gospodja nam je pokazala da je sledimo. Tada su se neočekivano i drugi putnici uključili sa željom da pomognu. Više njih pokazivalo nam je na vrata, rukama nešto objašnjavalo i klimalo glavom. Čak su počeli i izmedju sebe da razgovaraju kao da se savetuju šta je za stranca najbolje. Ljudi za koje bi rekli da uopšte nisu ni pratili šta se dogadja, čijih pogleda i pažnje uopšte nismo ni bili svesni, pokazali su svu srdačnost onda kada je to bilo potrebno.

Ponovo smo za trenutak zastali, dirnuti i zbunjeni brižnim odnosom domaćina, koji se nastavio i dalje. Jedan od putnika koji je zajedno sa nama napustio tramvaj, odlučno je pokazao rukom da ga sledimo. Bio je moderno obučen, visok i srednjih godina. Zadatak, koji je nekako njemu pripao, da dovede stranca na željeno mesto preuzeo je veoma ozbiljno. Neprestano je govorio i zaustavljao rukama saobraćaj da bi prešli ulicu. Zanimljivo, vozila su se poslušno zaustavljala da nas propuste. Svojim sugradjanima je tako naš vodič stavljao do znanja da su stranci njegovi gosti i njegova briga. Mi smo ga sledili, mada smo od bujice francuskih reči razumeli samo jednu – Bardo.

Rastali smo se ispred kapije muzeja kao dobri prijatelji uz srdačan stisak ruke.

Tunis, 12h

U vreme starog Rima, današnji Tunis bio je deo najveće rimske provincije izvan evropskih granica carstva. Na teritoriji severne Afrike osnovano je 19 rimskih kolonija. Nove teritorije privukle su trgovce i bogate gradjane. Pojavila su se ogromna privatna imanja, podignute su mnoge javne zgrade, a cvetala je industrija žitarica, maslina, voća i kože. U 3. veku nove ere izgradjen je najveći rimski amfiteatar u Africi koji je mogao da primi oko 35.000 gledalaca. Pored Koloseuma u Rimu, samo još jedan amfiteatar bio je veći od El Džema, a već samo postojanje ovako raskošne i kompleksne građevine u udaljenoj provinciji svedočilo je o značaju Tunisa za moć carskog Rima.

U muzeju Bardo nalazi se najbogatija, najraznovrsnija i najfinija kolekcija rimskih mozaika na svetu. Priznajemo da smo namerno zanemarili sve druge kolekcije u ovom visoko modernom muzeju, da bi se potpuno posvetili vremenu kada je antički Rim vladao u Tunisu…

Roman Mosaic, Bardo Museum Tunisia

…Rimljani su voleli da im bude fino. Lepoti i udobnosti posvećivali su veliko pažnje i značajna finansijska sredstva. Dekoracija i udobnost životnog prostora kao preduslov za uživanje imali su veoma važno mesto u svakodnevnom životu. Svoje raskošne domove dekorisali su predivnim, često megalomanskim, mozaicima u cilju veličanja lepote i uživanja. Podove svojih trpezarija ukrašavali su slikama riba, mirisne divljači i voća da bi upotpunili uživanje u jelu.

Scene from the dining room, Roman Mosaic, Bardo Museum Tunisia

Sa druge strane, videli smo zverske scene mučenja, svežu krv koja teče iz ranjenih vratova zveri, riku lavova u areni i sladostrašće u očima Boga Bahusa.

Roman mosaic of bear Bardo Museum Tunis Tunisia

God Ocean, Roman Mosaic, Bardo Museum, Tunis, Tunisia

Pastoralne scene iz života na selu, oranje zemlje, volove i ptice, borbu sa divljim svinjama i uzimanje vode iz bunara. Videli smo bezbrižnu revnost slugu dok pune vrčeve izmučenih gladijatora posle borbe na život i smrt. Neskiveno olakšanje u očima što nisu na njihovom mestu…

Drinking scene. A slave pouring wine for his master. A Roman mosaic from the 2nd century, The Bardo Museum Tunisia.

Doživljaj je bio neočekivano realističan. Slike koje su se pokazale pred nama izazvale su utisak nekakvog medju-vremenskog prenosa onoga što je za oba sveta najvažnije; emocija i ideja. Imali smo utisak kao da je dovoljno samo pružiti ruku da se taj davno nastali svet i fizički oseti…

Roman Mosaic, Bardo Museum Tunisia

Tunis, 14h

Sunce je već bilo visoko kada smo napustili muzej. Na izlazu su nas dočekali lokalni prodavci. Još pod jakim utiskom slika iz muzeja, nismo se snašli, i postali smo laki plen trgovaca. Iz zamke smo se kupovinom nakita. Ipak, nije nam žao, jer je jedan komad posebno vredan. Radilo se o ogrlici sa polumesecem i kamenom tirkizne boje u sredini. Ta boja je posebna. Videli smo je mnogo puta u Tunisu; na ostrvu Đerba, na slikama seoskih kuća u “plavom selu” Sidi, na prozorima i vratima, sveopšti simbol zaštite od uroka i zla – ta tirkizna boja je boja Tunisa…

Stali smo u senku nekog drveta da sačekamo taxi. Sistem je sličan kao u New Yorku. Mušterija stane takoreći na ulicu, i rukom da znak kada vidi žuto obojena kola. Takođe, slično kao u New Yorku, i u Tunisu za vreme radnog vremena nije lako doći do taxija.

Konačno se jedan zaustavio. Mlađi crnomanjast čovek je već na prvu reč  pokazao nezadovoljstvo našim nastupom. Hteli smo naime da se u napred pogodimo za cenu, ali je mladić uvređeno pokazao na taximetar, i sa stavom povređenog gradskog ponosa hteo da krene dalje. Odnosi su jako suptilna stvar. Nema opravdanja za nepoznavanje pravila. Odmah smo pokušali da ispravimo grešku i posle kraćeg pregovaranja, mladić je nekako ipak pristao na vožnju, ali sa stavom da je ta vožnja do centra za njega ipak čisti gubitak.

Unutrašnjost njegovog taxija je medjutim bila apsolutno neverovatna. Još u Hammametu smo primetili jak lični izraz vozača, ali smo i pored toga bili iznenađeni.

Krov taxija je u celini prekrivao nekakav plastificirani plakat u disco-stilu sedamdesetih. Medju fluorescentnim bojama dominirale su modre nijanse  Bilo je tu puno simbola, teško je reći kakvih;  zvezde, gitare, lopte, baloni, ljudi…Morao je biti i kupljen, ali je nama izgledalo da ga je mladić lično izradio u nekoj svojoj radionici, da ga kao nebo nad glavom prati u svakom trenutku njegovog dana..

Taxi se u medjuvremenu kretao zagušenim gradskim ulicama. Bio je to grad u središtu sopstvenog saobraćajnog haosa. Grad koji je nervozno vibrirao u ritmu opšte globalizacije, bezličan i ničim poseban. Nezanimljiv.

Modern Tunis, Tunisia

Zbog toga smo sa zastoja na obilaznici pažnju ponovo usmerili na vozača. Pokušavali smo da nekako započnemo razgovor, ali pošto je mladić nešto mumlao na francuskom jeziku ubrzo smo odustali. Najverovatnije se samo žalio na gužvu.

Kada se približio centru na jednoj od najvećih avenija, Aveniji Habib Bourguiba, taxi se skoro zaustavio u koloni koja se polako pomerala. Kako u kolima nije bilo klime, što je potpuno uobičajno, mladi vozač je držao širom otvoren prozor. Vrućina u taxiju je i pored toga bila nesnosna. Sedišta od jeftinog skaja kao da  su se upalila. Pomislili smo kako je to još jedan, mada potpuno banalan razlog, zbog koga treba na afričkoj vručini nositi dugačke pantalone. Mladi taxista je držao levu ruku na oknu prozora, i uopšte je nije pomerao. Desnom rukom je vrteo volan. To nam se nije učinilo ništa posebno, dok nismo primetili jednu neobičnu stvar.

Pored toga što je leva ruka nepomično počivala na prozoru, u izgledu leve i desne ruke nešto nije bilo kako treba!

Levi rukav je naime bio dugačak i bele boje, dok je desna ruka u kratkoj crnoj majici bila obnažena. Pokazalo se da je mladić preko nage leve ruke navukao nekakav beli rukav, nešto kao rukavicu, sve do mišice da bi zaštitio ruku od Sunca. Ta “rukavica” bila je skrojena samo za levu ruku, i skinuta sa nekog drugog komada odeće. Očigledno je ruka suviše vremena provodila na Suncu. Bez obzora na pohvale vrednu kreativnost mladog čoveka, učinilo nam se da bi ipak bilo jednostavnije da je upotrebio zaštitnu kremu. O utisku koji ovakav izgled ostavlja na mušteriju da i ne govorimo.

Taxi nas je ostavio ispred Katedrale St. Vincent de Paul. Odatle to trga Place de la Victoire vodi još jedna velika avenija, Ave de France, koju veličina i duh globalizacije čine potpuno nezanimljivom. Tom utisku “već vidjenog” nisu doprinela samo imena svetski poznatih brendova, već je nekako i svet koji se tu muvao izgledom i ponašanjem pokazivao kao da više pripada tudjoj i stranoj Evropi nego domaćoj, severnoj Africi.

Traffic jem, Tunis, Tunisia

Tunis, 14:45

Na trgu Place de la Victoire naišli smo na gužvu koju su stvarali turisti koji su se tiskali oko znamenite građevine iz doba Francuske vladavine, kapije Bab Bahr ili Porte de France, poznate još i kao “Vrata mora”.

Port de France, Tunis, Tunisia

Hladeći se lepezama i šeširima u hladu njenog trijumfalnog luka, turisti su malo pažnje poklanjali vodičima koji su, pokazujući rukama na zgrade oko sebe, govorili o kolonijalnoj prošlosti, kao o zaključenom razdoblju istorije. Sa utiskom da savremeni život dokazuje upravo suprotno, nismo se zadržavali na trgu Pobede. Naš cilj je bila glavna tržnica starog Tunisa – Medina.

Ulaz u Medinu iz pravca Place de Victorie daje lažnu predstavu o njenoj pravoj veličini. Uzan prolaz izmedju gusto zbijenih tezgi stvara osećaj nedostatka prostora, svetlosti i vazduha zbog utiska da se roba sa suprotnih strana prolaza meša i dodiruje. Taj osećaj vara, jer je orijentalni bazar samo jedan deo šire strukture i značaja Medine.

Medina, Tunis, Tunisia

Medina je velika. Osnovno snalaženje u njoj bez pomoći mape nije jednostavno. Glavna ulica Rue Jemaa Zaytouna račva se sa obe strane u manje ulice ili sokake koji se dalje dele u još manje, stvarajući tako mrežu međusobno povezanih prolaza.

Souq in the Medina, Tunis, Tunisia

Raskoš orijentalnog bazara privučiće odmah svakog, ali onaj koji uspe da odoli njegovim čarima, i ostavi po strani cenkanje sa prodavcima, može da vidi jednu drugačiju Medinu.

Pre svega, čim stupi u nju osetiće neočekivano prijatnu svežinu. Među trgovinama postavljenim ukoso i u dubinu na sve strane struji vazduh. Čak ni uski prolazi između tezgi ne stvaraju osećaj teskobe. Medina je građena stručno i planski tako da trgovce i njihove mušterije zaštiti od vrućine tokom celog dana.

Trgovac je tu i gazda i domaćin. Zaviriti u unutrašnjost neke od tih radnji je kao ulazak u gazdin dom. To je njegova druga kuća, ne samo zbog vremena koje provodi u njoj nego i zbog važnosti samog posla. Snažan uticaj tradicije uspešno odoleva modernim vremenima, jer za trgovce u Medini, ljudi se nisu promenili. I verovatno nikada i neće.

Rue Jemaa Zaytouna vodi do centra Medine i Zitouna Džamije – najveće džamije u Tunisu. Strancima je dozvoljen ulazak samo u ograđen, par metara  velik deo na kraju dvorišta. Sa tog mesta, može da se vidi unutrašnje dvorište i čudesan, četvorougaoni minaret. Međutim, ono što stranac ne može da vidi, može na tom mestu da oseti; snažan duhovni uticaj kome se obraća i na koga se oslanja svakodnevni život.

Zitouna Mosque, Tunis, Tunisia

Zbog toga je stepenište ispred ulaza u Zitouna Džamiju pravo mesto za odmor i posmatranje tog svakodnevnog života. Njegova raznolikost je upadljiva i iznenađujuća. Cela paleta životnih vrednosti i stilova, od extremno tradicionalnih do extremno savremenih. Neki domaćin je na primer hodao kao da je vlasnik cele ulice. Decu je vodio pored sebe, a žena je hodala iza njegovih ledja. Jedini otvoreni detalj na njenoj do zemlje crnoj odeći bio je crni mrežasti prorez za oči. Žena je hodala malo pognute glave. Čak je i njena starost bila tajna (mogla bi približno da se odrediti pogledom na njenog muža ili možda decu).

Za porodicom su hodala dva mladića. Obojica su nosila iste bež šešire nežno savijenih rubova, tamne naočare za Sunce i svetle pantalone uskog kroja. Nisu se držali za ruke, ali je prisnost između njih, bilo da je ona lažna ili iskrena, bila vidljiva i otvorena.

Na izlazu iz Medine, naišli smo na staru gradsku četvrt koja je arhitekturom i atmosferom potpuno pripadala prošlosti. Sve je izgledalo isto. Uske, neravne ulice, niske zgrade od kamena, neupadljivi prozori i bela boja, jedina boja, koja je činila kontrast sa tirkizno-plavim nebom.

Mosque Sidi Youssef, Tunis, Tunisia

U toj jednoličnosti još više su dolazili do izražaja ukrasni orijentalni detalji na zgradama, a pre svega na vratima. Simetrično oslikana, pažljivo i sa ukusom, svaka su bila drugačija. Tradicija ukrašavanja vrata u Tunisu izvire iz narodnog verovanja da vrata (kao i prozori) predstavljaju “prolaz” kroz koji u domove ulaze sile zla i nesreće. A njihovo ukrašavanje je način da se domovi zaštite. U tradicionalnijim delovima zemlje, po selima i naročito na jugu, u cilju zaštite od uroka, vrata i prozori se boje jakom tirkiznom bojom.

The door, Tunis old town, Tunisia

Taj deo grada je stambeni deo. U to je bilo teško poverovati zbog neobičnog utiska samoće, mira i tišine. Prolaznika je bilo malo. Jedan automobil se mučio da prođe uskom ulicom čija je širina bila jedva nešto veća od njegove. Ulica, kao i cela ta četvrt nije bila građena tako da može da se prilagodi onome što je bilo novo i drugačije.

Iz pravca iz koga je došao automobil uskoro se ponovo pokazao moderan grad. Vreva napornog radnog dana unosila je nervozu u gust saobraćajni nered, a ljudi koji su u ga stvarali u isto vreme su pokušavali da se u njemu i snađu. Nekako nam je uspelo da pređemo ulicu, i preko malog trga po kome su visile državne zastavice poređane u krug kao baloni na dečijoj zabavi, slučajno smo nabasali na pijacu.

To je bila pijaca u koju ne dovode turiste. U koju stranci ne zalaze. Na tezgama su bile izložene ribe-zmije i volovske glave sa isplaženim jezicima. Iznutrice su visile kao veš na konopcu, a povrće je nemarno i zgužvano ležalo po kartonskim tablama. Samo su začini bili složeni po redu i onako kako treba. U vrećama od belog platna.

Local market in Tunis, Tunisia

Ox’s head on local market, Tunis, Tunisia

U masi se osećao miris domaćeg, u kome stranac nije mogao da prepozna ni jedan jedini miris. Činilo ga je sve što se tu nalazilo; ljudi, mrtve životinje, zgrade, zvukovi, žene u dugim haljinama, musava deca, brkati muškarci, babe. Istrošena obuća, vreće i pas koji u gomili đubreta glođe kosku.

Izvući neku posebnu nit, i zabeležiti je tako da uvek i svuda predstavlja samo ovo mesto i samo ovaj trenutak nije bilo moguće.

Mi smo međutim bili toliko upadljivi u masi (ili nam se to samo tako činilo) da nam je ubrzo postalo neprijatno. Fotoaparat smo dizali krišom pazeći da ne privučemo pažnju. I to ne zbog osećaja lične nesigurnosti – za to nije bilo nikakvog razloga – već zbog brige da ne povredimo domaćine time što smo želeli da zabeležimo trenutke njihove svakodnevnice.

Ali ono što nismo uradili, i o čemu smo kasnije razmišljali ne bez osećaja kajanja, bilo je da stanemo ispred neke od tezgi i uradimo ono što se na svakoj pijaci radi; porazgovaramo sa prodavcima o robi i njenoj ceni. Možda bi dobili kakav savet, ili odgovor ne neko pitanje. Ovako smo ostali samo posmatrači.

Tunis, 16:30h

Za povratak na stanicu bilo je potrebno ponovo pozvati taxi. Gužva je bila ogromna, tako da smo i pored velikog broja vozila koja su jurila mimo nas morali da čekamo. Par metara od mesta na kome smo stajali jedna žena, već u godinama, sama je zaustavila taxi. Čudno je bilo kako je to uradila.

U tradicionalnoj ženskoj odeći, bez muškarca pored sebe, prema svakom vozilu mahala je odlučno rukama izlazeći skoro na ulicu, drsko i samouvereno kao neka poslovna žena u sred New Yorka. Konačno, jedan taxi se zaustavio. Vozač se međutim hitro predomislio kada je ugledao strance par metara dalje, ostavio ženu i usmerio vozilo ka nama. Dok smo ulazili u kola videli smo kako žena nešto besno dobacuje, i mlati rukama.

Tek tada smo se sa olakšanjem setili onog lista papira koji nam je jutros dao  čovek na stanici. Bez njega nije postojala ni najmanja šansa da objasnimo vozaču gde da nas odveze.

Taxi je spretno krstario ulicama, a vozač nije propustio priliku da dobaci po neku vozaču kamiona koji mu se našao na putu. Nije bio razgovorljiv što smo već nekako i očekivali, i mada smo uživali u prizorima grada nismo mogli a da ne pomislimo kako se vožnja produžava nekakvim sporednim ulicama. Možda je to bila istina, a možda i ne, ali smo u svakom slučaju dobili priliku da vidimo još poneki deo grada.

Street in Tunis, Tunisia

Kvartovi kroz koje smo prolazili nisu bili ništa posebno. Nekako, nisu pripadali ni prošlosti (kolonijalnoj ili arabskoj), a ni sadašnjosti (modernoj i svuda jednakoj). Stambene zgrade i poneka poslovna, kružni tokovi raskrsnica, trotoari i vozila. Veća grupa žena čekala je autobus na stanici gradskog prevoza. Sve su bile u tradicionalnoj odeći, pokrivenih glava i u haljinama do zemlje. Stajale su ispod plastificirane nadstrešnice ili sedele na metalnoj klupi. Poneka je gledala reklamu na panou, a torbe spustila na zemlju. Među njima nije bilo ni jednog muškarca; bilo da je pratio ženu, ili da je sam čekao na prevoz.

Women at the city bus station, Tunis, Tunisia

Takvi kvartovi u velikom gradu imaju svoj značaj i mesto. Urbanistički (i u svakom drugom pogledu) zanemareni, pokazuju svu slojevitost, fluidnost i neprestanu promenljivost života u velikom gradu.

City Intersection, Tunis, Tunisia

Taxi ride in Tunis, Tunisia

Taxi se zaustavio naglo. Usput je udario u otvorena vrata drugog taxija. Nismo stigli ni da se uplašimo, a situacija je već bila sređena. Nije bilo vremena da se bilo šta objašnjava. Policija nije dolazila u obzir. Svađa je nekako išla ruku pod ruku sa izvinjenjem, i razumevanjem koje je ipak bilo čudno obzirom na okolnosti. Uglavnom, platili smo vožnju i izašali iz kola srećni da se sve dobro završilo. Vozači su razmenili još po koju reč, i nastavili svako svojim putem kao da se ništa nije ni dogodilo.

Nismo stigli ni da razmislimo o tek završenom događaju, a već je iza naših ledja vozač belog kombija požurivao putnike uzvikujući glasno; ” Hammamet! Hammamet!…”

Hammamet, Tunisia