Prambanan temple, Java, Indonesia

Prambanan temple, Java, Indonesia

Ispred stepeništa hrama Boga Šive treba poprilično zabaciti glavu unazad da bi se obuhvatila pogledom njegova 47m visoka struktura. Stepenište je neobično visoko. Kratak i naporan uspon vodi do glavne prostorije, nevelike i prazne sobe, u čijem se centru nalazi Lord Šiva.
…Zatekli smo ga kako nepomično gleda na istok sa koga je dolazilo Sunce. Glava mu je bila već u senci a oči su, mada takodje u senci, ižarevale mračnu svetlost. Delovala je direktno strašnom i crnom energijom.
Na kraj pameti nam nije bilo da udjemo u prostoriju. Čak i kada bi to bilo dozvoljeno. Blizina je i tako, sa ulaza gde smo stajali već bila dovoljna. Ne bezbedna, ali ipak dovoljna…

Prambanan, Hinduistička vizija Neba

U pet sati ujutru noć je bila još uvek duboka i topla. Izgledalo je da je svitanje satima daleko. Ispred šaltera za domaće letove medjunarodnog aerodroma u Dempasaru bilo je malo stranaca. Dvojica dobro opremljenih alpinista svežih i vitalnih, mada ne više mladih, a osim njih još i jedna manja grupa Australijanaca.

Alpinisti nisu bili zanimljivi. Oslonjen na pult šaltera za prijavu na let jedan je nešto objašnjavao drugom. Ima nešto neopisivo dosadno u pojavi vrhunskih alpinista. Verovatno zbog samo njima poznatog fokusa na visine, i razredjen vazduh koji pogled boji u biserno plavo.

Alpinista je složio karte, sagnuo se da uzme ranac i dalje govoreći krenuo sa kolegom u pravcu izlaza. Zanimalo bi me da zavirim u avionsku kartu, toliko da saznam u koji su se kutak Indonezije uputili.

Na red je došla grupa Australijanaca. Bili su to parovi i pojedinci približno istih, srednjih godina. Udobni avanturisti i slobodni duhovi. Stajali su u bermudama i u šarenim košuljama okupljeni oko vodiča u nekakvoj opuštenijoj varijanti (samo) discipline.

Njihov vodič bio je čovek neodredjenih godina, suvonjavog i slabašnog tela. Jednom rukom pridržavao se za drveni štap. Leva noga mu je bila neprirodno zgrčena u kolenu, a ispod tankih platnenih pantalona ocrtavao se njen žalosni završetak u obliku osušenog patrljka. Celo telo je držao na tom štapu, nezgrapno i neudobno. Po sigurnosti pokreta i nekakvom odsutnom automatizmu, činilo se da je nažalost poprilično vremena proveo živeći na taj način. Dok su turisti sredjivali formalnosti na šalteru, vodič je sedeo strpljivo čekajući.

Izgledalo je da je to stvar rutine. Da sa patrljkom umesto noge, sediš u pet sati ujutru u sred blistavog mermernog aerodroma i čekaš na još jednu turu stranaca u bež bermudama i kariranim košuljama. Gledao je negde u stranu, zamišljen i odsutan kao da ga se ništa nije ticalo. Ipak, energično je skočio sa svog sedišta odmah kada je trebalo, i poskakujući na jednoj nozi poveo svoju grupu prema izlazu. Nisam se brinula kako će da odradi svoj posao. To je bila utešna misao.

Sliku mršave prilike u skromnoj odeći odjednom je zamenila potpuno drugačija slika. Na red smo došli mi da predamo svoje karte za let. Devojka koja je uzela karte bila je nestvarno lepa. Kao da je nacrtana. Kao slika potpunog savršenstva u kojoj je svaki detalj, svaka senka i svaka tačka na svom mestu.

To je Bali. Mesto, koje nas uvodi u magiju u kojoj je sve lepota. Slike su se nizale dalje jedna za drugom; ružičasti cvetovi koji u slapovima padaju sa prozora iza kojih je svitalo jutro, panoi sa barong maskama, zelena polja pirinča i mirisi kafe pomešani sa mirisima parfema.

Dempasar airport, Bali,

Dempasar airport, Bali

Na našem letu za Yogyakartu bila je medjutim gužva. Sve mlad svet, i sve Azijati. Prekoputa nas sedele su dve devojke koje su neprestano gledale u ekrane telefona, i jele sendviče iz plastičnih posuda. Bile su obučene u delove odeće koji se nisu slagali medju sobom. Jedni su svetlucali, drugi vikali belim natpisima, treći skakali jedan preko drugog. A opet, tu je postojala poruka, ideja i izraz u obliku koji kod nas u Evropi sigurno ne bi bio prihvaćen.

Vitka devojka u dugačkoj haljini stajala je i razgovarala sa drugom devojkom. Glatka crna kosa spuštala joj se skoro do struka. Svojom vazdušastom pojavom kao da je povezivala i nadgradjivala viziju lepote i budućnosti lišene svake agresije. Viziju je zaokruživao nežni cvet frangipani, savijen iza uha.

Dempasar airport, Bali

Dempasar airport, Bali

                                                                                                                                                                                                          Uskoro se pojavio i vodič sa bolesnom nogom koji je odskakutao do praznog mesta, i začudjujuće gipko bacio svoje mršavo telo na sedište. Praznim pogledom zagledao se ispred sebe. Bilo je tu, ovako izbliza gledano, neke gvozdene žilavosti i realizma.

                                                                                                                                                                                                                   U avionu se desila čudna svar. Iako smo prošli pasošku kontolu pred ulaskom u avion iznenada se pojavio čovek iz obezbedjenja sa toki-vokijem u ruci. Prišao je tačno nama i jedino nama, i zatražio pasoše na pregled. Bilo je to neobično. Dodatna provera kao da službenici nisu verovali aparatima da su pasoši u redu, da to nisu neki falsifikati zemlje koja zapravo ne postoji.

 

Yogyakarta

Dok se avion približavao pisti u Yogyakarti pomislila sam na reči jednog putnika koji je zapisao da svaka zemlja ima svoj miris. Pripremila sam se na taj (slažem se) poseban trenutak kada se udahne, prvi put, vazduh u novoj zemlji.

Nisam osetila kako miriše Java. Nije bilo zapravo nikakvog posebnog mirisa. Osetila sam opreznu distancu kojom ostrvo dočekuje stranca. Imala sam potrebu da osetim više, ali kao da nisam imala šta.

Brzo smo prešli kratko rastojanje od aviona do ulaza u aerodromsku zgradu koja je posle raskošne, gotovo Hollywoodske scenografije aerodroma u Dempasaru, izgledala više nego skromno. Yogyakarta nije mesto za turiste. Jednostavno nije zanimljiva. Ali kao da je to ne zanima i ne uzbudjuje. Dva Čuda u njenoj blizini učinila su je važnom na mapi sveta, i to je dovoljno.

Neočekivano, na ulazu u aerodromsku zgradu osetila sam Javu. Ne kroz miris već kroz zvuk. Grupa muzičara pratila je pesmom naš dolazak. Ako se zanemari efekat iznenadjenja koji nije bio mali, pesma dobrodošlice izazvala je trenutnu reakciju. Hemijsku reakciju da sam prisutna, sada i ovde. Da Sam na Javi.

Pesma je bila krajnje neprijatna. Nije imala melodiju, već nekakvu iskidanu muzičku ideju, neoblikovanu, koja se neočekivano prekidala na neočekivanim mestima. Pratila ju je čudašku emociju koju samo umetnik abstrakcije može da razume kao dobrodošlicu.

Devojka koja je pevala imala je neprijatnu boju glasa koji je zvučao kao da viče na nekoga, ali ravnomerno, bez promene intenziteta ili intonacije. To je najviše smetalo. Jednoličnost tog iskidanog vikanja. Pesmu su pratila tri mlada momka i jedan dedica, svi obučeni u jarko ljubičaste košulje, dok je devojka nosila narandžasti gornji deo lepo izvezen na rukavima.

Yogyakarta, airport

Yogyakarta, airport

Pa ipak, bilo je to prijatno iskustvo prožeto dubokim osećajem poštovanja. Šta mi uopšte znamo o harmoniji? Možda su ravnoteža i sklad nešto drugo od onoga što mi mislimo da jesu. Ova buka oko nas pokazivala je važnost širine. Drugačije, a ne tudje. Istinito. Pravo.

Za mene je to bila Java. I takva će i ostati.

Na ulicama Yogyakarte saobraćaj je živo tekao napred kao reka prema moru. Utisak je da grad živi svojim životom, a svoja Čuda prepušta turistima. To možda nije fer odnos, ali tako stvari stoje. Opšta jednostavnost ambijenta tipična za muslimanske sredine, kao kontrast bajkovitom, rajskom Baliju ostavila je snažan utisak. Na svoj način, Yogyakarta mi je bila bliža. Stvarnija. Za razliku od Balija ovde se oseća ista ona panika zbog osećaja neprestane trke za životom. Prepoznali smo ga, taj osećaj, čak i ovde, na ostrvu na kraju sveta, u gradu koji smo tog jutra videli prvi put u životu.

 

Prambanan

Prambanan temple, Java, Indonesia

Prambanan temple, Java, Indonesia

Prvi pogled na kupole hrama Prambanan koje bistro jutarnje svetlo čini još tamnijim stvara osećaj tuge. Osećaj je težak i dolazi iz temelja, iz duboko urašćenog korenja na koga se, umesto na kamenim pločama, oslanja njegova mračna konstrukcija.
Možda je razlog u zloslutnom kontrastu strukture i devičanske prirode u svetlu svežeg jutarnjeg Sunca. U tome je nešto strašno, opšte i lično. A istovremeno i uzvišeno.

Corner antefix carved as a Kala head, Prambanan Temple, Java, Indonesia

Corner antefix carved as a Kala head, Prambanan Temple, Java, Indonesia

Graditelji iz 9 veka verovatno nisu ni pomislili na mogućnost da bi »neprosvećen« čovek mogao da stoji na ovom mestu. Ideja i smisao izgradnje bila je suviše kompleksna, precizna i sveta da bi uopšte dozvoljavala tako nešto.
Prambanan je najveći kompleks hinduističkih hramova u Indoneziji. Zauzima ogromno područje na kome se nalazi više od 200 hramova.                                                                                                                                                                     

Kompleks čine tri zone koje su podeljene prema duhovnom značaju. Svaka zona ima četiri simetrično postavljena ulaza preko kojih su zone medjusobno povezane.

Prva, spoljašnja zona bila je namenjena običnom svetu i nije imala duhovni značaj. Služila je kao prostor u kome su se pripremali molitveni darovi i nalazile zgrade u kojima su živeli sveštenici, hodočasnici i vernici. Danas od nje nije ostalo ni traga, jer su zgrade zidane od materijala koji nije odoleo zubu vremena.

Sledeća, srednja zona bila je namenjena sveštenstvu i pojedincima koji su »počinjali da sagledavaju svetlost duhovnog ozdravljenja i smisla«. U ovoj zoni bilo je više od 200 manjih hramova jednakih po veličini i obliku koji su imali podpornu namenu, kao hramovi čuvari. Bili su poredjani u pravilnom i tačno odredjenom rasporedu.

Zadnja, centralna zona bila je namenjena bogovima. Unutar ove najsvetije zone nalazi se jedanaest hramova medju kojima su tri glavna i najveća hrama posvećena trojici vrhovnih bogova, vrhovnom jedinstvu; Šivi, Višnu i Brahmi.
U centralnom prostoru su i hramovi posvećeni njihovim pratiljama, ženskom božanskom entitetu koga čine Saraswati, Lakshmi i Parvati. Sve tri zajedno formiraju jedinstvo sa trojstvom Brahma, Višnu i Šiva.

Prambanan main temples, Java, Indonesia

Prambanan main temples, Java, Indonesia

Uprkos tome da je naglašeno jedinstvo »jednog u trojstvu«, hram boga Šive dominira centralnim položajem, veličinom i dekoracijom. Sa obe strane ga podupiru nešto manji hramovi; Boga Višnua na jugu i Boga Brahme na severu.

Od celog kompleksa su obnovljeni samo hramovi u centralnoj zoni. Ostatak nekadašnjeg moćnog komplesa je još uvek u ruševinama koje leže kilometrima unaokolo.

Najbolje vreme za posetu je rano jutro. Mirno je, bez naročite gužve, i relativno prijatno što se tiče vrućine.
Ispred stepeništa hrama Boga Šive treba poprilično zabaciti glavu unazad da bi se obuhvatila pogledom njegova 47m visoka struktura. Stepenište je neobično visoko. Kratak i naporan uspon vodi do glavne prostorije, nevelike i prazne sobe, u čijem se centru nalazi Lord Šiva.

The main temple dedicated to Shiva, Prambanan

The main temple dedicated to Shiva, Prambanan

…Zatekli smo ga kako nepomično gleda na istok sa koga je dolazilo Sunce. Glava mu je bila već u senci a oči su, mada takodje u senci, ižarevale mračnu svetlost. Delovala je direktno strašnom i crnom energijom.

Odakle dolazi ta energija? Kamen iz koga je napravljen kip Šive je gladak, običan recimo, a to je najčudnije. Jer, utisak je da je upravo taj kamen živ, i da iz njega dolazi energija od koje je Šiva uticao na okolinu tom strašnom snagom. Snagom, koja je bila iznad svega i u kojoj je ljudsko biće izgledalo kao hrana i ništa više od toga. Čudna misao ali ipak, ne tako pogrešna.

Na kraj pameti nam nije bilo da udjemo u prostoriju. Čak i kada bi to bilo dozvoljeno. Blizina je i tako, sa ulaza gde smo stajali već bila dovoljna. Ne bezbedna, ali ipak dovoljna.

Želeli smo samo da što pre napustimo to mesto, da se sklonimo od te energije i priznajem da mi je laknulo kada sam okrenula ledja kipu u senci i spustila se nekoliko koraka niže, medju druge ljude koji su išli istim putem na gore.
Susret sa drugim velikim božanstvom bio je srećom mirniji nego onaj prvi.                                                                    

Hram Boga Višnua nalazi se na severu sa leve strane Najvećeg. Po obliku mu je veoma sličan, samo su dimenzije nešto manje, a dekoracija skromnija. Uspon je jednako zahtevan, i isto tako jednako kratak. Čak je i kamena prostorija jednako prazna sa kipom u sredini. Tu prestaje svaka sličnost.

Bog Višnu je Bog koji održava život. Sve u njemu i sve vezano za njega predstavlja živi element. Nije čudno da je energija koja okružuje kip Višnua potpuno drugačija od one koju odaje Lord Šiva. Bila je to mirna, nekako čak topla, prijatna energija, ali opet ne baš toliko prijatna da bi poželeli da joj se približite.

Prambanan temple, Vishnu statue

Prambanan temple, Vishnu statue

Pa ipak, razmišljanja o ljudskim bićima kao o hrani čak su i ovde bila prisutna. Nije se radilo o nižem vrednovanju. Bio je to unutrašnji odgovor na energije koje vitlaju na ovom čudnom mestu, ali ne kao vihor koji diže kosu u vis već drugačije. Uperene na dušu i telo neprestano vrebaju, i bolje je držati se na sigurnoj udaljenosti.

Sva tri glavna hrama imaju na sredini terase ili galerije koje su ukrašene balustradama. Na terasama je priznajemo dosta prijatnije.

Balustrade gallery, Prambanan temple, Java, Indonesia

Balustrade gallery, Prambanan temple, Java, Indonesia

Zidove terasa krase prekrasni reljefi u kamenu sa slikama iz Ramajane izuzetnog emotivnog naboja i realizma. Tako možemo da pratimo priču koja nas vodi u svet čiju lepotu, tragičnost i kompleksnost možemo samo da naslutimo.

Image of Devata and Apsaras, Prambanan temple, Java , Indonesia

Image of Devata and Apsaras, Prambanan temple, Java , Indonesia

Prambanan temple stone carvings, Java, Indonesia

Prambanan temple stone carvings, Java, Indonesia

Ispred hramova trojice vrhovnih bogova nalaze se hramovi posvećeni bićima koje bogovi koriste kao vahanu (vozilo ili prevozno sredstvo). Značaj ovih bića je toliki da ih vernici časte zajedno sa njihovim gospodarima. Prisustvo hramova na centralnom platou potvrdjuje tu činjenicu.

Nandi je biće koje predstavlja bika, i koje kao prevozno sredstvo koristi bog Šiva. Hamsa je vodena ptica (najverovatnije guska, labud ili čak flamingo) za koje hindusi veruju da je  vahana (ili vozilo) od Brahme. Garuda je ogromni orao koji je po rodjenju veličinom i snagom uplašio čak i same bogove. Veruje se da Garuda može svojim krilima da zakloni Sunce, i da su ljudi u odnosu na Garudu toliko mali da mogu da se sakriju u njegovom perju, i da ostanu nevidljivi. Garuda se poštuje kao vahana od Višnua.

Od hramova je obnovljen samo hram posvećen svetom biku Nandiju. Kao i njegov gospodar Lord Šiva, i Nandi ostavlja mračan utisak nekakve pritajene, skrivene pretnje. Naizgled miran može u svakom trunutku da skoči i rastrgne onoga koji mu se suprostavi. Sa ulaza u hram smo posmatrali najviše oči bića koje je nas je gledalo mračnim pogledom. U smislu povezanosti sa božanskim principom kome služi, možemo slobodno reći da je izbor vahana pravi.

Zaista je šteta što hramovi druge dvojice, Garude i Hamse, u vreme naše posete nisu bili obnovljeni. Posebno bi nas zanimao orao Garuda koji je simbol svetlosti, moći i života. Ponovo se nameće pitanje jedinstva. Ovde, unutar kompleksa Parambanan jasno je da je Šiva »prvi medju jednakima« (možda je razlog bazični strah čoveka od smrti). Takodje, medju bićima vahana, najveću snagu ima Garuda čiji je simbol masovno prisutan u svakodnevnom životu hindu-budističkog sveta.

Garuda Indonesia,Yogyakarta, airport

Garuda Indonesia, Yogyakarta, airport

Izmedju ta dva suprotna principa, kao izraz njihove povezanosti u jedinstvo kruga postojanja, nalazi se Brahma i njegov vahana – Hamsa. Umireni, nekako neutralni i zbog toga suštinski princip – princip harmonije.        

Statue of Nandi bull inside Nandi temple or central vahana temple, Pambanan temple, Java, Indonesia

Statue of Nandi bull inside Nandi temple or central vahana temple, Pambanan temple, Java, Indonesia

Hramovi dva druga bića, Garude i Hamze, koji takodje služe kao prevozno sredstvo bogovima Višnua i Brahme u vreme naše posete nisu bila obnovljena. Mogli smo tako samo da zamislimo njihovo prisustvo kao deo opšte skladne celine.

The Ganesha statue, Prambanan temple, Java, Indonesia

The Ganesha statue, Prambanan temple, Java, Indonesia

Dosta kasnije smo izmoreni vrućinom i utiscima sedeli na klupi u prijatnoj hladovini lepo uredjenog parka. Iz obližnjeg zvučnika se čula muzika. Bila je to ista ona nerazumljiva dreka koja nas je očarala na aerodromu, i koja je sada odzvanjala u nama na drugačiji način.

Iza krošnji bujnog drveća videle su se čudesne kupole hramova. Prambanan pripada današnjem vremenu isto kao što je pripadao i svom. Nije to ništa čudno. Vreme ne igra nikakvu ulogu, postoji samo trajanje.

Ustala sam, pogledala na sat i požurila prema izlazu.

Prambanan je ostao sa moje desne strane. Svaki pogled, a bilo ih je, tih zadnjih pogleda dosta, ostavljao je sve slabiji utisak. Moć je slabila sa udaljavanjem, ali to je bila odluka. Ne moja.

In front of the Prambanan temple, Java, Indonesia

In front of the Prambanan temple, Java, Indonesia

 

 

Written by admin

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *