Možda je o toj tajni razmišljao M. Herkul Poaro u prvoj sceni romana »Trougao na Rodosu«. M.Poaro sedi za stolom i polako ispija svoj čaj. Preko ruba elegantno ukrašene šolje njegov pogled usmeren je u stubove koji označavaju ulaz u luku Mandraki, prema mestu na kome je nekada stajao Kolos sa Rodosa. M.Poaro ne razmišlja o ubistvu, jer zločin još nije počinjen. Misterija života zaokuplja njegove misli više nego misterija smrti…
Priča o Rodosu počinje na dnu mora. Ostrvo koje se izdiglo iz vode pripalo je Helijusu, ali moć boga Sunca bila je u domenu vidljivog i onog što je na površini. U senci Posejdonovog trozupca živeli su mračni vladari mora i morskih demona, moćni čarobnjaci i prvi stanovnici Rodosa, bića pod imenom Telchines.
Bilo ih je pet. Imali su pseću glavu, crna tela i oštre kandže, a umesto ruku i nogu imali su peraja. Telchines su bili stvaraoci metala, kovači i vešte zanatlije. Svoje znanje preneli su ljudima. Neobično velika moć kojom su raspolagali naterala je konačno Zevsa da ih ukloni sa pozornice, i tako su zauvek ostali u senci.
Rodos je postao mesto poznato po vrhunskoj tehnologiji naprednijoj od svoga vremena. Grčki filozof Pintar je u 5 veku p.n.e. pisao da su na Rodosu bili kipovi “koji su oživljavali kao živa i pokretna bića”. Pintar je pisao da su kipovi “iznenada” oživljavali odakle potiče ideja, da se radilo o nekakvom tipu mašina, odnosno da su “neživi kipovi koji bi iznenada oživeli” zapravo bili roboti.
Krajem 4. veka p.n.e Rodosu je zapretila velika opasnost od strane sina Kiparskog kralja Antigona I. Dugotrajnu obsadu prekinula je neočekivana pomoć koju je poslao saveznik Ptolemej. Neprijateljska vojska bila je primorana da se povuče i većinu ratne opreme ostavi za sobom. Da bi proslavli tu veliku pobedu, Rodoščani su odlučili da naprave kip koji bi predstavljao boga Heliosa, pokrovitelja i zaštitnika ostrva.
Tako je 280 god. p.n.e. nastao Kolos sa Rodosa, najveći kip i jedno od 7 čuda antičkog sveta. Gigantski bronzani kip boga Heliosa bio je čudo tehnike i lepote kakvog svet do tada nikada nije video.
Raširene noge 30 metara visokog Kolosa spajale su dva kraja luke na ulazu u mesto Rodos, a ispod njih su plovili brodovi. Na daleko se videla glava koju okružuje venac od Sunca, a njegov blistavi sjaj zaslepljivao je mornare miljama unaokolo…
Sudbina nije bila naklonjena Kolosu. Posle samo 54. godine čudo antičkog sveta uništio je katastrofalni zamljotres koji je pogodio Rodos. Po savetu proročišta u Delfima Kolos nikada nije obnovljen, a njegove razbijene ostatke koji su dugo ležali unaokolo, pospremio je konačno jedan jevrejski trgovac. Nekadašnji Kolos zauvek je napustio Rodos na ledjima 900 kamila…
Danas se zna da Kolos nikako nije mogao da stoji na ulazu u luku Mandraki. Uprkos brojnim teorijama još uvek nije jasno gde je kip tačno stajao. Tako je njegovo pravo boravište ostalo tajna…
Možda je o toj tajni razmišljao M. Herkul Poaro u prvoj sceni romana »Trougao na Rodosu«. M.Poaro sedi za stolom i polako ispija svoj čaj. Preko ruba elegantno ukrašene šolje njegov pogled usmeren je u stubove koji označavaju ulaz u luku Mandraki, prema mestu na kome je nekada stajao Kolos. M.Poaro ne razmišlja o ubistvu, jer zločin još nije počinjen. Misterija života zaokuplja njegove misli više nego misterija smrti…
Baš kao i M. Poaro, i mi započinjemo svoju rodošku avanturu na tom mestu…
Lindos
U vreme antike, Lindos je bio jedno od tri glavna mesta na ostrvu. Pored Ialyssos-a i Kamirosa na zapadu, Lindos je bio istočni centar trgovine, kulture i zanatstva na Rodosu.
Akropolj je vrhunac njegove slave koju imamo sreću da osetimo i danas. Utisak moći izaziva već sam pogled na 116 m visoku stenu koja se izdiže iznad nepreglednog mora tirkizne boje. Razmere deluju odbijajuće za putnika, običnog čoveka koji želi da se domogne vrha. Krećemo unapred upozoreni, i to sa pravom, na zahtevan uspon koji nas čeka.
Stepenište se čini nepregledno. Ponegde klizavo od jakog Sunca i vremena. Glatko kao staklo. Strmina je oštra i dok odvraćamo pogled sa zaliva i plaža duboko ispod nas, trudimo se da ne napravimo pogrešan korak. Hladovina koju povremeno ostavljaju senke drveća ne može da umanji silinu Sunca koje nemilosrdno peče.
Lindos, view from the Acropolis
Konačno, stižemo na vrh. Tek sada možemo da odahnemo i da se prepustimo čudesnoj svetlosti koja je svuda oko nas. Nebo i more prelivaju se jedno u drugo u fluidnom, tirkiznom ritmu vazduha i boja…
Iz istorijskih spisa se zna da su arhitekte namerno postavile Akropolj tako da dostiže vrhunac na prirodnom vrhuncu stene. Dramatika i uzvišenost gradjevine dobila je tako epske razmere.
Centalni hram je posvećen kultu boginje Atine Lidije i potiče iz 4. veka p.n.e. Do hrama se dolazilo kroz veliku dorsku stou (red antičkih stubova) i preko 34 stepenica koje se završavaju na propileji (prostor ispred hrama). Kult boginje Atine bio je duboko ukorenjen na Rodosu. Centralna statua boginje Lindoškog Akropolja se stilski nije značajno razlikovala od najlepšeg znanog kipa boginje Atine od zlata i slonove kosti koji se nalazi u Partenonu.
Staircase of the Propylaea, Lindos Acropolis, Rhodes
Celo područije Akropolja danas je opasano masivnim srednjevekovnim zidinama koje na najvišoj tački dostižu visinu od 500 m. Unutar zidina nalaze se ostaci gradjevina i iz drugih razdoblja u istoriji Rodosa – ostaci vizantijske crkve Sv. Jovana iz 13. ili 14. veka, i tragovi prisustva krstaša Hospica na Rodosu.
Područije Akropolja je tako u arheološkom smislu veoma živopisno. Razmišljamo o tome kako prisustvo drugih kultura na ovom mestu deluje ipak nekako napadno. Kao neuspeli pokušaj nametanja, osvajanja tudjeg kulturnog i duhovnog prostora. Utisak je zato da veličina i raskoš kasnijih kultura samo pojačavaju doživljaj da ovo mesto, čak i danas, u potpunosti pripada antiki.
…Zbog toga i mi tražimo onaj poseban, mistični trenutak dana kada Sunce zalazi, i senke sa vrha Akropolja stignu do svakog kutka hrama boginje Atine…
Manastir Tsambika
Za nešto manje od 15 min. vožnje od mesta Kolimbyja u pravcu Lindosa nalazi se skretanje za stari manastir Svete Bogorodice Tsambiške. Putem koji strmo vodi u brda stiže se do mesta koje je planirano za parking. Odatle se put prema starom manastiru nastavlja peške.
Vizantijsko pojanje pomešano sa nadvikivanjem zrikavaca delovalo je na nas kao prividjenje. Izrazito ruska melodija koja je dolazila iz pravca manje drvene crkve, navela nas je na pomisao da je u toku liturgija. Kada smo stigli do ograde, videli smo da se radi o snimku iz zvučnika.
U prodavnici prekoputa upitali smo da li možemo da udjemo jer je izgledalo da je crkva zatvorena. Žena je rekla da možemo.
Nismo se ni setili da upitamo kome je crkva posvećena. Ušli smo polako i oprezno mada osim nas u crkvi nije bilo nikog.
Sveti Haralampije smatra se jednim od najvećih mučenika u istoriji hrišćanstva. U narodu je poznat i kao »gospodar svih bolesti« zbog dara ozdravljenja bolesnih i oslobadjanja opsednutih. Ovaj veliki svetac živeo je u 2 veku u vreme strašnog progona hrišćana. Svoj dugi život proveo je moralno i uzorno propovedajući i šireći Hristovu veru. Stradao je mučeničkom smrću u 113.godini života, kada su ga rimski vojnici živog odrali.
Zadnje trenutke ovozemaljskog života proveo je u molitvi za zdravlje i dobro svih ljudi…
Žena koja radi u prodavnici govori bugarski. Bar nam se tako učinilo. Živi u kući pored radnje zajedno sa ćutljivim mužem po čijem ponašanju bi rekli da je Grk. Nije mu se dalo da se bakće sa nama pogotovo po takvoj vrućini. A i zašto bi? Žena je bila tu da posluži mušterije kojih i tako nije bilo mnogo.
Žena se žalila na lošu situaciju i kako nema turista. Nešto smo razumeli nešto i ne, ali smo se pokazali kao vredne mušterije, i kupili nekoliko ikona.
Utisak koji je na nas ostavila poseta Svetom Haralampiju bio je neočekivano jak. Napolju je pritisnula popodnevna vrućina i nekako nismo mogli da se odlučimo da li da krenemo dalje, do crkve na vrhu.
Ženu smo upitali da li je daleko stari manastir Svete Bogorodice…Ne, nije daleko…300 m…rekla je žena i pokazala rukom u pravcu brda tako samouvereno da smo se odmah odlučili da krenemo.
Do crkve vodi stepenište. Stepence su visoke, ali su se domaćini potrudili da nama, putnicima (a i sebi) olakšaju penjanje. Stepenište je većim delom u hladovini, a uz put su postavljene klupe na kojima možete da se odmorite. Sve vreme stepenište prati ograda.
Uspon nije lak. Uz povremena zastajkivanja nekako smo ipak stigli do vrha. Ako se ne varamo oznaka je pokazala je smo prešli oko 200 stepenica.
Sveta Bogorodica Tsamibiška pomaže nerotkinjama i parovima koji ne mogu da imaju decu. Crkva je mala sa lepim dvorištem u kome se oseća spokoj svetih mesta. Sa obe strane su kapele sa ikonama Svete Bogorodice. Žene iz okoline su nekada ovaj težak uspon savladjivale peške i bosih nogu da se poklone Bogorodici i zamole je za pomoć…
…Preovladjuje utisak dubokog mira, intime i tuge. Usamljenosti i nade. Poneka lutka novorodjene bebe ostavljena pored ikone, ispletena haljinica roze i crvene boje…O suzama i željama ne želimo ni da mislimo. Mi ne pitamo, a ikone ne govore. Bolje je tako.
Osećaj težine donekle umiruje predivan pogled sa vrha na pitomu dolinu duboko ispod, i na plažu Tsambika prekrivenu zlatnim peskom.
Filerimos (antički Ialyssos)
Grad layssos nalazi se na zapadnoj obali ostrva samo 8 km zapadno od glavnog grada Rodosa. U brdu iznad današnjeg modernog grada, u dubokoj borovoj šumi je antički Filerimos, jedno od najznačajnijih mesta na Rodosu.
U rano poslepodne dočekao nas je mir, prijatna svežina i domaćini koji su se spokojno šetali unaokolo.
Filerimos je poznat kao mesto bogate istorije. Slučajno i bez unapred postavljenog plana krenuli smo obrnutim redom; od najnovije istorije i Drugog svetskog rata, nazad u prošlost…
Za vreme italijanske okupacije ostrva tokom Drugog svetskog rata napravljen je u Filerimosu “Put mučenika”. Neobično je da su upravo okupatori iskoristili svetost ovog drevnog mesta (koje verovatno nije bilo izbrano slučajno) za lični duhovni izraz koji, moramo priznati, deluje iskreno.
Staza koja simbolično prati Hristov put prema Golgoti završava se ispred gigantskog belog Krsta. Mada nismo ljubitelji takvog preterivanja, simbol Krsta ovde, ipak ima svoje mesto.
Mit o vitezovima Krstašima na Rodosu ima duboke korene. U Filerimosu su krstaši čuvali svoje relikvije i duhovne vrednosti. Pri tome su se medjutim oslonili na Vizantiju, i zatečene Vizantijske relikvije zadržali i prihvatili pod svoje okrilje.
Veza sa Vizantijom je više nego jaka. Iako su nekadašnju baziliku pretvorili su katoličku crkvu, vitezovi Reda Sv. Jovana zadržali su u njoj jednu od najvećih svetinja pravoslavnog sveta.
Ikona Svete Bogorodice Filerimonske nastala je u 11. tom veku. Za vreme povlačenja iz Jerusalima, vitezovi (Hospici) poneli su ikonu sa sobom. Na Rodosu je čuvana sve do dolaska Osmanlija u 16.veku. Nakon predaje ostrva Sulejmanu Veličanstvenom, malobrojni preživeli vitezovi dobili su dozvolu da se povuku na Siciliju. Vitezovi su sa sobom poneli i Svetu ikonu Filerimonsku.
Iz Italije, ikona je dospela u Rusiju odakle je konačno stigla u Crnu Goru i svoj put završila na Cetinju gde se i danas nalazi. Ovde u Filerimosu se čuva njena kopija.
Unutrašnjost crkve je neverovatno dobro očuvana. Prostorom dominiraju svodovi u tipično gotskom stilu kao i niz detalja koji su obavezni deo katoličke crkvene ikonografije.
…Za vreme našeg boravka crkva je bila prazna. Utisak neobične simbolike je tako bio posebno snažan– u središtu gotske crkve čuva se vizantijska ikona. Čvrste zidine oko nje, kao viteški oklop od gvoždja čuvaju u sebi srce -živo i crveno, pravoslavno srce…
Nešto niže, sa desne strane neugledan ulaz vodi u malu kapelu Svetog Djordja. Unutrašnjost kapele je oslikana živopisnim freskama. Medju brojnim prizorima iz Svetog pisma posebno se izdvaja jedan; prikazuje viteza krstaša dok kleči ispred Svetog Djordja koji mu zaštitnički drži ruku na ramenu…
Na kraju smo zastali nad ostacima najstarijeg svetog mesta u Filerimosu. To je antički hram posvećen kultu Atine Polije i kultu Zevsa Polijasa koji je bio veoma cenjen na celom Rodosu. Na tom mestu je u ranohrišćanskom periodu izgradjena bazilika.
Razmišljamo o tome kako je u Filerimosu tok istorije umesto da ide napred ostao unutar duhovnog kruga koga čine različite vere. Kao da postoji neka nevidljiva granica koje nema nigde drugde. Sveta mesta vremenski i duhovno različitih perioda ne bi trebalo da budu zajedno. Barem ne u isto vreme. A u Filerimosu, ipak, jesu…
Posetu završavamo u kafiću u svežoj i dubokoj senci drveća. Paunovi se slobodno šetaju svuda unaokolo, prilaze nam i traže hranu.
Nemamo šta da im damo jer na stolu ispred nas stoje prava, dobra grčka kafa i ledeni čaj od breskve.
Kolos sa Rodosa
Putovanje po Rodosu završavamo na istom mestu na kome smo ga započeli – u luci Mandraki.
Poznato je da Grci prave odlični sladoled tako da ni mi nismo mogli da mu odolimo. U stvari, to nije dolazilo u obzir. Svet u luci koja je pretežno prilagodjena turizmu tog kasnog poslepodneva nije bio brojan. Nedostajala mu je i raznolikost. Smešni brodići obojeni u boje za decu čekaju mušterije. Više je brodova nego mušterija, ali se za neke ipak našlo posla.
Svet nije isti, razmišljamo dok uživamo u sladoledu. Polako krećemo prema jednom od čuvenih stubova. Domaćini koji tu pecaju ribu sigurno imaju preča posla od nas koji razmišljamo o svetu koji nestaje. Upravo na mestu gde je (i dalje želimo da verujemo u to) stajao simbol jednog sveta koji je zauvek nestao…
Napuštamo luku i odlazimo u potragu za obaveznim suvenirima. U jednoj od retkih otvorenih uličnih radnji upitali smo da li prodaju higijenske maske sa grbom Vizantije.
Prodavac nas je prvo iznenadjeno pogledao, ali je već u sledećem trenutku nova ideja, kao munja blesnula u trgovačkom oku. Ne, nema maske…za sada.
Kao da se radi o nekom vrednom nakitu, pažljivo je i krajnje pedantno zapakovao naše suvenire. Svakog je prvo posebno uvio u foliju, a zatim ih je sve zajedno još pažljivije spakovao u kesu.
Nada se, kaže, da će avgust biti bolji…a tek septembar…Do sada je sve bilo kako treba…s obzirom na situaciju.
Odjednom smo osetili razdaljinu koja još do samo par meseci nije ni postojala. Osetili smo Svet koji se u grču skupio unutar svojih granica…
Trudimo se da misli vratimo na antiku. Dok istorija svedoči o prolaznosti, antika je svedok večnosti. To je utešna misao. Ono što antika označi za vrednost, vrednost i ostane.
Zbog toga je Kolos najveća tajna i najlepši simbol Rodosa.
Recent Comments