U skladu sa carskom tradicijom dinstije Nguyễn, car Tự Đức je odmah po dolasku na vlast započeo sa izgradnjom svoje grobnice. Dok je Vijetnam nepovratno tonuo u jaram kolonijalizma, car se povlačio u svoj fantazijski svet čudesnih vrtova, jezera, paviljona, umetnosti i konkubina. U isto vreme, u najvećoj tajnosti gradjena je još jedna grobnica u koju je na kraju položeno carevo telo. Svih dvestotine slugu koji su gradili pravu carevu grobnicu je obezglavljeno, i tajna o lokaciji zadnjeg počivališta cara Tự Đức-a je umrla sa njima…
U okolini grada Hue nalazi se sedam veličanstvenih carskih grobnica. Udaljene jedne od drugih, u miru zelenih brda ta čudesna mesta pružaju unutrašnji pogled u filozofiju, duhovnost i ličnost careva dinastije Nguyễn koja je vladala Vijetnamom od početka 19.tog veka pa do kraja drugog svetskog rata.
HUE
U pozno sparno poslepodne sedeli smo na na ulici na visoko podignutom trotoaru ispred istočnog ulaza u Carski grad Hue. Kroz oblake se povuklo nešto malo Sunca koje je obasjalo jezero prepuno zelenih lokvanja koje deli carsku palatu od ostatka grada.
Čekali smo našeg domaćina Vuong-a. Dogovoreno vreme je odavno prošlo, a Vuong-a nije bilo nigde na vidiku. Sami smo krivi jer smo mu rekli da ćemo se naći “na ulazu”. Možda smo mi bili na pogrešnom mestu, ali se nismo uzbudjivali. Carska palata ima četiri ulaza i Vuong-a će već nekako pronaći pravi. Pokušali smo da ga dobijemo preko Viber-a, ali Wi-Fi nije radio. Domaćini koji su hitali svojim poslovima usput su u našem pravcu dobacili po poneki začudjen pogled, ali ih zapravo nismo naročito zanimali.
Jedan se ipak zaustavio pored nas i započeo razgovor. Bio je to stariji čovek, suvonjav i nasmejan. Vozio je rikšu pa je i nas usput upitao da li nam treba prevoz. Pitanje je postavio tek tako. U stvari je želeo da porazgovara.
Slabo znanje engleskog jezika nije predstavljalo nikakav problem. Čovek nas je začudo prvo upitao koliko imamo godina, Nešto smo nejasno promrmljali jer nas je bilo sramota. Odjednom smo sami sebi izgledali starije. Zapanjilo nas je (slaba reč) kada je rekao da on ima 60 godina.
Nije lagao. Zašto bi? Videlo se da je ponosan na svoje godine, i uopšte na svoj život. Osmehivao se srdačno i iz srca. Zanimao se odakle smo došli. Što smo se više trudili, manje mu je bilo jasno gde se ta Srbija zapravo nalazi.
I tako je nastavio da priča o sebi. Posla kaže ima dovoljno. Sve je kako treba. Niz širokih zuba osvetlilo je njegovo lice. Nekako smo postali tužni. I naš engleski je odjednom postao slab; domaćin je slabo znao engleski; mi smo – izgleda – slabo znali sve drugo.
Razgovor nije dugo trajao. Suvonjav domaćin je ipak bio zaokupljen zaradom. Seo je na bicikl koji je gurao prikolicu, i ubrzo nam je sa osmehom mahnuo u pozdrav.
Uskoro se pojavila i bela Toyota iz koje je provirilo kačket maslinaste boje: “A tu ste”, rekao je Vuong. “Treba da požurimo, uskoro će kiša…”
Grobnica cara Khải Định-a
Mnogo, mnogo sati ranije toga dana, oko 10 h ujutro Vuong je parkirao svoj auto ispred prve carske grobnice koju smo želeli da obidjemo. Posle samo par metara hoda od parkinga bili smo već potpuno mokri. Znoj nam se slivao niz ledja. Naš mladi domaćin je ostao u prijatnoj hladovini restorana, i naručio sebi hladno pivo.
Od sedam grobnica careva dinastije Nguyễn, grobnica cara Khải Định-a je najdostupnija za razgledanje. Ogromno stepenište počinje direktno na ulici. Sa obe strane ga čuvaju zmajevi-zmije. Krljušti od gvoždja presijavaju se na Suncu. Na vrhu stepeništa je veličanstvena kapija, takodje od gvoždja, bogato dekorisana kraljevskim motivima.
Na prvoj platformi ili galeriji nalazi se počasna straža. Po ugledu na Kineske careve, i ovdašnje vladare su u posmrtni život pratile verne sluge, dvorski dostojanstvenci i svete životinje. Red Mandarina izražavao je ozbiljnost, mudrost i sigurnost. Uz njih stajale su svete životinje; slonovi, konji i lavovi. Ne znamo tačno, ali se nadamo, da se radilo samo o kamenim skulpturama, i da ljudi i životinje nisu zaista pratili cara na putu u posmrtni život.
Kripta u koju je položeno carevo telo, nalazi se na zadnjoj platformi. Na ulazu je potrebno pokriti obnažene noge i ramena. Priznajemo (sa stidom) da je zadnja stvar koju smo želeli u tom trenutku bila da pregrejano telo prekrijemo slojem guste tkanine.
Grobnica se sastoji iz više prostorija. Sa desna na levo, prve tri sobe izgledaju kao kopije salona u francuskom dvorcu sa kraja 18-tog veka. Zidovi su kitnjasto prekriveni mozacima ali predivno oslikani. Na originalnim crno-belim fotografijama vidimo cara i njegovu porodicu.
Pogled sa širokih prozora otkriva na kakvoj se visini nalazimo. Bujno zelenilo iznad koga je grobnica odaje utisak unutrašnjeg mira i prijatne ravnoteže.
Prema nekim istorijskim izvorima, car Khải Định-a je namerno izgradio svoju grobnicu na takav način, da je za podanike obilazak cara predstavljao ne malu teškoću. Mogli bi da potvrdimo da je tako. Ipak, na teškoće smo zaboravili kada smo ušli u prostor u kome se nalazi kripta.
…Zaslepilo nas je odsjaj zlatne boja koja dominira u inače tamnom prostoru. Na sredini sedi car u prirodnoj veličini ispod baldahina obrubljenog finom čipkom. Zbog utiska da je čipka od perja, ta 1 tonu teška masa izgleda mekano i nežno…
…Car Khải Định-a je vladao Vijetnamom od 1916 do 1925 godine. Bio je poznat po ekstravagantnom ukusu, opčinjen estetikom zapada a pre svega Francuske. Zaslepljen željom za lepotom koja se graničila sa fanatiznom, Khải Định-a je plaćao gradnju svoje grobnice nametanjem surovih poreza već preko svake mere izmučenom narodu. Jednako omražen bio i medju elitom koja mu se podsmevala zbog (ne)uskusa i zanemarivanja tradicije.
Zaista, pogled na večnu kuću Khải Định-a na prvi pogled odaje čoveka sumljivog ukusa izgubljenog izmedju estetske, i političke realnosti. Grobnica Khải Định-a je ujedno i zadnja carska grobnica u gradu Hue. Carev sin i naslednik bio je zadnji car dinastije Nguyễn čija je vladavina bila samo formalna. Na kraju je iskorišćen za političku promenu, i uspostavljanje vlasti Vijetnamske vlade u Sajgonu pod vodstvom Ho Ši Min-a.
…Punim plućima udahnuli smo težak vazduh koji nas je sačekao napolju. Bilo nam je potrebno da osetimo život. Uronili smo u beskrajni mir zelenila okolnih brda. O sparini nismo više razmišljali.
Sa utiskom težine napustili smo velelepnu grobnicu cara Khải Định-a, taj raskošni, neukusni i žalosni spomenik nemoći i nasušne potrebe za lepotom. Osetili smo na kraju ipak doboko razumevanje i konačno poštovanje prema skromnoj figuri čoveka koji je u životu bio predmet podsmeha i mržnje, a sada u smrti, večna inspiracija i zavet svima nama da bez obzira na sve, sledimo svoje snove i u sebi lepotu…
Grobnica cara Minh Mang-a
Približno jedan vek ranije, u današnjem Vijetnamu vladao je car Minh Mang.
Bio je to potpuno drugačiji vladar od cara Khải Định-a; moćan i autoritativan. Duhovnu snagu i osnovne principe kako vladarske tako i lične crpeo je iz konfučijanske filozofije kojoj je dosledno sledio. Minh Mang je u političkom smislu takodje ispoljavao snažan karakter – pružao je otvoren otpor evropskim kolonijalnim uticajima, i nije dozvolio zapadnim vladarima da se mešaju u unutrašnja pitanja Vijetnama. Poznato je da je proterao čak i misionare sa zapada. Njegova vladavina se smatra vrhuncem moći dinastije Nguyễn kada se carstvo protezalo po današnjem Vijetnamu, Kambodži i Laosu…
Grobnica cara Minh Mang-a udaljena je oko pola sata vožnje od grobnice cara Khai Đinh-a. Nalazi se u mirnoj okolini, sjedinjena sa prirodom i okružena jezerima i bujnim zelenim. Prvi utisak je bio da ulazimo u privatan i ogroman park. Od tog trenutka dalje osećali smo samo poštovanje i duboki mir.
Prvo smo primetili jezero po čijoj se mirnoj površini poput tepiha odmarala masa zelenih lokvanja. Nismo tačno znali kojim putem treba da krenemo: da li onim koji vodi uz jezero ili nekim drugim, ali nam se nekako učinilo prirodno da krenemo pravo.
Prostor je ogroman. Koncentričan. Iz jednog se ulazi u drugi, iz njega opet u sledeći i tako dalje. Svaki od tih elemenata ima svoju simboliku koja je kroz hramove, vrtove i paviljone uz minimalno dodavanje spoljašnjih elemenata, u savršenom skladu sa prirodom.
Ceo kompleks sačinjava oko 40 spomenika – hramova, kapija, stela, vrtova i zgrada različitih namena. Nećemo ih sve navoditi možda samo one koji su na nas ostavili najjači utisak….Prvi od njih je kapija Dai Hong Mon.
Izgradjena po ugledu na trijumfalne kapije iz vremena antičke Grčke i Rima, kapija Dai Hong Mon ima troje vrata. Bočna vrata su otvorena i namenjena za prolaz običnom svetu. Srednja i najveća vrata namenjena samo caru sada su zatvorena. Nekakvi gvozdeni lanci vise sa zardjale gvozdene brave. Ta vrata otvorila su se samo jednom – da propuste carevo mrtvo telo, nakon čega su se, za sve vremena, zatvorila…
Iza kapije je prostrano dvorište (“Počasno dvorište”) koje vodi do još jedne, manje kapije koja čuva ulaz u hram posvećen poštovanju cara i njegove žene. Iza hrama je manje dvorište koje je koristila carica sa pratećim hramovima i privatnim postorijama.
Od caričinog hrama stiže se do tri mosta preko jezera »Bezgrešne čistoće« (Trung Minh Ho), i do još jedne kapije (Hoang Trach Mon) koja vodi do »Žarećeg paviljona« (Minh Lau).
Paviljon je dvospratna zgrada kvadratnog oblika sa osam krovova. Sama gradjevina je prezentacija carske moći. Ima tri nivoa koji simbolizuju tri centralne sile; Zemlju, Vodu i Nebo.
Iza paviljona nalazi se prefinjeno uredjen vrt. Sa leve i desne strane simetrično su postavljeni redovi biljaka. Tek sa visine tj. sa praga paviljona vidi se da su oblikovani u kineski simbol koji označava dugovečnost.
Diskretno, sa obe strane skriveni medju drvećem stoje dva kamena obeliksa, dva moćna čuvara i zaštitnika carevog večnog mira.
Iza bašte je još jedno jezero (Tan Nguyet) preko koga vodi kameni most. Jezero je manje nego prvo, i takodje prekriveno čudesnim lokvanjima. Jezero je srpastog oblika, i simbolično predstavlja mlad mesec.
Prešli smo most i još jednu, zadnju kapiju. Isped nas je stajalo veštački napravljeno uzvišenje obraslo gustom vegetacijom. Uzvišenje je okruživao zid ovalnog oblika. Do čvrsto zabravljenih gvozdenih vrata vodi kameno stepenište.
Dalje nismo mogli. Ovde je bio kraj puta. Za nas, današnje putnike, kao i za cara Minh Mang-a. Iza večno zatvorenih gvozdenih vrata počiva carevo telo, nevidljivo i zaštićeno u spokojnom zagrljaju prirode.
Nismo osećali sparinu. Umor takodje ne. Umireni, stajali smo neko vreme u podnožiju stepeništa, a zatim smo polako krenuli nazad. Izabrali smo spontano put koji vodi pored prvog jezera. Tišinu su možda remetile ptice, ali udubljeni doboko u misli nismo ih ni čuli…
…Večna kuća cara Minh Mang-a ostavila je na nas dubok utisak. Prefinjena struktura tako velikog prostora ispunila je svoju namenu kroz doživljaj unutrašnje harmonije i neprocenljive veze izmedju prirode i ljudskih bića sa njom.
Ta ideja, tako jednostavna i duboka, o aktivnom i suštinskom sjedinjenju čoveka i prirode bila je zadnja poruka čoveka koji je nekad vladao najvećim delom Indokine…
Car Gia Long
Vuong je stajao pored svoje Toyote, i zabrinuto gledao u nebo. Vrteo je glavom, i videlo se da o nečemu ozbiljno razmišlja. Jedna strana neba, upravo ona prema kojoj smo trebali da krenemo, postala je siva. Neobična svetlost podelila je nebo na dva dela; jedan je bio tirkizan, a drugi siv kao pepeo. Sa svakim trenutkom ta siva boja dobijala je na intenzitetu Treba da požurimo, rekao je Vuong i poterao Toyotu dalje u brda.
Ubrzo je nestao asfaltni put, i Toyota je prešla na mekanu podlogu. Kamenje je škripalo ispod guma koje su se borile sa razbijenim delićima podloge. Sa obe strane uskog prolaza, vegetacija je bujala na sve strane kao da je podivljala. Nije tu bilo ni traga od uredjenosti. Bio je to pravi seoski put.
Iza palmi videle su se kuće, straćare zapravo, sa dosta raznih stvari i predmeta nabacanih po dvorištima. Voung nije bio dobre volje, i verovatno nas je u sebi nazivao svakakvim imenima što smo izabrali baš ovaj put.
Pored toga, Voung izgleda nije baš tačno ni znao kojim putem treba da vozi. Mada je unaokolo bilo seoskih kuća, možda zbog neba koje je postajalo sve tamnije, nigde na vidiku nije bilo žive duše. Konačno, ugledali smo nekog mladića koji se, opušteno zavaljen u mreži za ljuljanje, odmarao u svom dvorištu. Mladić je zaustavio za trenutak mrežu, i viknuo u našem pravcu odgovor na Voung-ovo pitanje kuda treba da idemo. Mladiću je izgleda bilo lakše da viče, nego da promeni položaj. Desnu ruku je držao ispod glave za sve vreme tog nadvikivanja.
Napolju je postao opasno mračno. Pojačao se i vetar. U senkama koje su postajale sve tamnije, sablasno su iza drveća izvirivali usamljeni kameni mrtvački sanduci. Ukrašeni, izgledali su kao da su spremni da se upravo polože u zemlju. Slike starih grobova zaraslih u vegetaciju koja smo videli uz put priznajemo ostavila su morbidan utisak.
Sanduci su naime bili na zemlji, a ne u njoj. Položaj sanduka kao da je omogućavao pokojniku da ustane, izadje i kada poželi vrati se nazad. Pokojnik tako nije bio u zemlji već na zemlji, zajedno sa živima. Mora biti da je u pitanju verovanje predaka koga poštuje velika većina vernih Vijetnamaca. Mogli smo da pitamo Voung-a, ali se nismo usudjivali da ga uznemiravamo. Istina, ni nama nije bilo naročito stalo do te tematike.
Nije bilo prijatno. Kiša je počela iznenada da pada. Pljusak je u trenutku pretvorio podlogu u blato, brisači su ludovali po staklu, a put se sve slabije video. Uspešno smo izbegli neki razdrndani kamion koji je nosio pozadi kojekakvu robu. Srećno je prošlo i odronjavanje balvana koje je bujica povukla u našem pravcu.
Uprkos svim neprilikama ipak smo stigli do cilja. U nadi da se radi o kratkotrajnom tropskom pljusku, platili smo ulaznice kroz prozor kola, i rešili da sačekamo da se vreme umiri. Devojka u kiosku nas je pogledala kao da ne veruje svojim očima, ali nam je ipak bez oklevanja uzela novac.
Za trenutak smo pomislil da izadjemo iz kola, ali nije imalo smisla da to i uradimo. Kiša je lila kao iz ogromnog tuša, tako da smo samo nemoćno gledali u podnožije kamenog stepeništa.
…Najstarija carska grobnica dinastije Nguyễn pripada caru Gia Long-u, prvom caru i osnivaču dinastije. Gia Long je još kao veoma mlad morao da se izbori ne samo za vlast koja mu je pripadala već i za goli život. Kao jedini preživeli brutalnog masakra svoje porodice, pojavio se na političkoj pozornici početkom 19-tog veka kao moćan i autoritativan vladar.
Porazio je i surovo kaznio neprijatelje, preselio glavni grad države iz Hanoja u Hue, započeo gradnju Carske palate, i prvi izrazio ime zemlje »Viét Nam«. Bio je jedna od najznačajnijih ličnosti u Vijetnamskoj istoriji.
Grobnica cara Gia Longa nalazi se u udaljenom i redko posećenom seoskom predelu u okolini grada Hue. Već sam dolazak do nje je doživljaj za sebe što možemo da potvrdimo iz ličnog iskustva. Zarobljeni pljuskom koji se nije smirivao, gledali smo u ogradu stepeništa koja je imala oblik zmajevog tela. Osvetljene iznenadnom munjom blesnule su preteći razčepljene čeljusti kamene zveri. To je bio konačni znak za nas da je vreme da odemo.
Kao pokisli vraćali smo se blatnjavim putem nazad. Bili smo jako razočarani. Car nas nije želeo i to je u skladu sa svojom ličnošću jasno i odlučno i pokazao.
Zašto, pitali smo se razočarano, nismo zaslužili tu čast da ga posetimo. Ko zna čime smo razljutili cara da nam nije dozvolio da udjemo u njegovu večnu kuću. Bez obzira na lično iskustvo, koje nas nije dovelo dalje od kamenog stepeništa, slažemo se sa opštim mišljenjem da grobnica Gia Longa ima posebnu, i izrazito moćnu atmosferu…
Gume su upadale u blato, i naš Vuong je imao daleko važnije brige. Kako da se što pre dokopa asflatnog puta koji vodi u grad.
Zabranjeni grad i carska palata Hue
Upravo je Gia Long početkom 19-tog veka započeo sa izgradnjom carske rezidencije u Hue-u. Palata je kopija Zabranjenog grada u Kini, »grad unutar grada«, predivno dekorisan simbolima i brižljivo uredjenim detaljima. Svaki deo palate je osmišljen tako da caru pruži doživljaj estetskog i duhovnog uživanja.
Razgledanje carskog grada Hue je zahtevan poduhvat. Zbog medjusobno povezanih a odvojenih prostora slične arhitekture, orjentacija unutar grada nije baš jednostavna.
Uprkos predhodnoj pripremi, nije nam uspelo da se držimo plana. Krenuli smo nekako nasumice. Videli smo delove palate koji su jako lošem stanju. Neki samo zbog starosti, a drugi zbog ratnog razaranja. Carska Palata je takodje bila žrtva američkog bombardovanja tokom vijetnamskog rata.
U toliko su više došli do izražaja obnovljeni delovi palate; sveže obojeni hodnici, osveženi simboli zmajeva i okrečeni paviljoni. Preovladjuje utisak da ste zapravo u Kini. Simbolika je toliko jasna i dominantna da je to skoro odbijajuće. Gde je tu Vijetnam? Pitali smo se pomalo razočarano. Sa druge strane uticaj susednog i daleko moćnijeg carstva (koje je to i danas) u 19-tom veku bilo je potpuno razumevajuće.
Čak je i medju elitom postojala hijerarhija koja je odredjivala ko i gde može da se kreće. Poseban deo palate »Purpurni zabranjeni grad« bio je najstožije čuvan. Pristup u taj deo palate su osim cara imale samo konkubine. Muškarac koji bi bio uhvaćen unutar prostora Purpurnog grada bio bi bez oklevanja usmrćen odrubljivanjem glave.
Srce carskog grada sa čudesno lepim vrtovima, i prefinjenim dekoracijama u kamenu izgleda nestvarno. Nije nam bilo teško da zamislimo život (ili ipak preciznije fantaziju) koja ga je okruživala, dok se iza zidina nalazio stvaran život, glad, nemaština i trpljenje.
Carevi dinastije Nguyễn imali su nasušnu potrebu da se odmaknu od svega ružnog, kao da je pravi, realni život nešto što je u sukobu sa harmonijom i lepotom. Nešto slično, ako smo pošteni da priznamo, želimo i mi danas. Do odredjene mere, mogli smo da razumemo potrebu za idealnim svetom u kome vladaju večna harmonija, mir i lepota….
Na povratku u Da Nang, Hue je opravdao neslavan ugled grada sa lošim vremenom.
Kiša je počela da pada čim smo se probili kroz zagušene ulice modernog grada. Vuong je ćutao i gledao ispred sebe. Iza njegovih ledja ćutali smo i mi zagledani u mrak koji se sve više utapao u pljusku koji je ličio na jesensku kišu.
Tužnu i tešku od emocija.
Recent Comments