…Nas je na tom mestu medjutim pre svega zanimala Bazilika Svete Krvi (Basilica of the Holy Blood) koja se lako može propustiti u okruženju moćnih i stilsko dovršenih fasada Belfry-a i Provinciaal Hof-a. Bazilika Svete Krvi je jedna od najstarijih crkava u Brižu. Ova mračna romanska gradjevina iz 12.tog veka je posebna jer se u njoj čuva dragocena hrišćanska relikvija Svete Krvi, odnosno tkanina na kojoj se (navodno) nalazi Hristova krv…
Prva slika Belgije zatekla nas je, kako se to od svake prve slike može i očekivati, potpuno nespremne. Razlog za to nije bila idilična vanvremenska pastorala jednog od širokih pašnjaka u regiji Walloon. Slika je bila u redu. U pitanju je bio osećaj.
Slika zelenog polja i debelih krava sa kratkim nogama dopunjena usamljenom zgradom od tamnih cigala deluje kao filmska kulisa. Kao paravan.
Iza slike, putnik oseti napetost. Opreznost zemlje koja je navikla na strance i to na one sa lošim namerama. To nije zemlja-heroj. Navikla je da se sklanja pred mnogim jačim i Drugim, da ćuti, i da se ne buni. Ali je još bolje naučila kako da se brine o sebi. Da zaštiti i ojača svoj žilav karakter i vezu sa tradicijom.
…
Nešto kasnije već u idiličnom stambenom kvartu Brisela punom tek procvetalih trešanja, uprkos lepom sunčanom popodnevu ulice su bile prazne. Uredjene staze za bicikle, i balkoni puni cveća, takodje.
Tišina je bila kao vazduh. Svuda i u svemu…
…”No movement”…pomislili smo…Nema pokreta…
Evropska četvrt
Deo Brisela koji nazivaju Evropska četvrt ostavlja hladan i neprijatan utisak. Sedište Evropskog parlamenta, Saveta ministara i Evropske komisije je ogradjeni prostor političke moći, nekakvog zajedničkog poseda koji opet ne pripada nikome.
Ovaj deo grada je odvojen od ostalih gradskih četvrti. Pravilnije je reći odrezan, jer ne samo da nema nikakve veze sa ostatkom grada, nego nema veze ni sa bilo kojim drugim mestom u Evropi. To je u svetu jedinstven birokratski organizam koga svakog dana održava u životu vojska službenika. Na posao dolaze biciklom, a pauzu za ručak koriste u obližnjem parku. Neki sa kolegama, a drugi sami. Ručak na travi ništa ne košta, a pruža (opet nekako prividan) dodir sa prirodom. Priroda i Prirodno je možda jedino čega nema, čak ni u tragovima, u tom ogromnom organizmu. Zbog toga ne čudi metafora izražena u skulpturi nojeva sa glavama u pesku, u parku pored glavne zgrade EU – zgrade Evropskog parlamenta.
Briselska mašina miriše na totalitarizam, na Severnu Koreju i na komunističku Rusiju. Centralni trg koji je namenjen Velikom vodji ovde je namenjen raznim narodima, rasama, nacionalnostima i polovima koji tumaraju izgubljeni u masi, kao da ne razumeju poruke sa ekrana koje im pokazuju šta je smisao, red i ispunjenje.
Evropska četvrt Brisela je Srce Evrope. O tom Srcu razmišljamo kao o srcu starca; istrošenom, a suvo realističnom. Medjutim, radi se o bogatom starcu, i to je suština.
Zbog toga je, paradoksalno, to Srce mlado i vitalno. Ljudi koji žive u njegovoj blizini izgledaju zadovoljni i mirni. Čak, možda, i previše mirni…
Atomijum
Sa velikim uzbudjenjem smo narednog dana očekivali susret sa jednim od simbola Brisela koga su nazvali – Atomijum.
Ova čelično-metalna konstrukcija predstavlja hemijski elemenat gvoždja tj, njegovog kristala koji je sastavljen iz 9 atoma u obliku masivnih, gvozdenih sfera.
Cela konstrukcija je visoka preko 100 m, svi njeni delovi su medjusobno povezani i u svaku od sfera može da se udje. Unutrašnji prostor je namenjen izložbama i različitim društvenim dešavanjima u Briselu https://www.atomium.be/home/Index
Sa pravom smo bili uzbudjeni, jer simbol atomskog doba u živo zaista izgleda impresivno. Imali smo sreću da je dan bio oblačan, jer Atomijum tada izgleda najbolje.
Boje olovnog neba su njegove boje. Savršeno se slažu ne samo sa materialom već i sa idejom. U svom tom metalu, cevima i sferama ima nečega pretećeg, zloslutnog. Nečega što opominjnje i upozorava.
Tema atoma je danas zastarela. Bila je simbol jednog drugog vremena, vremena posle Drugog svetskog rata i početka jednog novog razdoblja. Razdoblja mira i blagostanja. Tako je barem trebalo da bude.
Poruka koju su nam ostavili tvorci Atomijuma sa kraja 60-god. prošlog veka još uvek je itekako aktuelna. Možemo reći, večna. Upozorenje, da tehnički razvoj ljudske vrste mora da prati jednako važan razvoj etike, morala i humanizma.
Dok pokušavamo da Atomijum smestimo u objektiv kamere, ne možemo da se odlučimo kakav utisak na kraju ostavlja – pretnja ili ne. Lepota, možda u nekom budućem svetu, čak možda i to. Zato prepuštamo vremenu da odluči, jer oči ne mogu da vide kakva se budućnost našeg sveta krije u kuglama Atomijuma.
Severno more
Ubrzo pošto je voz napustio predgradje Brisela osetili smo promenu. Zemlja je disala drugačije. Imala je svoj miris. Iz grada kome je sudbina odredila da bude svačije srce samo ne svoje ušli smo u prostor koji nije pripadao nikome osim sebi.
Na putu do Ostendea, mesta na Severnom moru pratilo nas je Sunce. U vozu je bila grupa devojčica verovatno školska ekskurzija što se moglo zaključiti po uniformama ipak nekako prelaganim za ovaj svež i vetrovit dan. Sunca je u ovim krajevima tako malo da se svaki njegovog žarek uzima u svoj svojoj punoći, i doslovno.
Železnička stanica u Ostendeu nalazi se odmah pred luke. Samo što okrenete ledja železnici preuzme vas ambijent primorskog mesta koje ima svoj i poseban šarm. Neke naročite gužve nije bilo. Oni koji žure su sigurno turisti. Domaćinima je ipak subota, i nema razloga za žurbu.
Do obale smo došli jednom od glavnih ulica, koja pored katedrale Svetog Salvatora (St. Salvator’s Cathedral) vodi prema moru. Zanimljive radnje, i uzbudjenje koje je u ljudima budilo Sunce kao predznak proleća (i još važnije leta), uticalo je i na nas. Od katedrale do obale kao da je prošlo sat vremena, a ne petnestak minuta.
Širina Severnog mora je krajnje uzbudljiva. Praznina je nepregledna. Boje su hladne, izbledele ali ne od Sunca nego od vetra, i olujnih oblaka. Posebnu nijansu ovim obalama daje trag ratnih vihora koji su protutnjali obalom flamanske.
Vreme je privuklo ljude na široku promenadu. Uživali su u Suncu. Mladi, stari, svi kao deca. Dok smo ih gledali, razmišljali smo kako samo more može da ima takav uticaj na ljude. Čak i ovo hladno, severno more. Medju njima mogli smo sasvim lako da zamislimo i otmene junake iz romana Agate Kristi kako iskidani nemirom svojih strasti šetaju ovom istom plažom…
Bilo je vreme da krenemo dalje. Morali smo da potrčimo da bismo stigli na voz koji je upravo kretao u Briž.
Flamanska
Uvek je poseban trenutak kada se prvi put nadjete u gradu koji je živa istorija. Prvo osetite korene. Najdublje slojeve. Osetite istoriju i prošlo vreme jasnije nego vreme koji je vaše i u kome ste.
Glavni gradski trg u Brižu, tačnije Market je živopisna i uverljiva slika trga iz srednjeg veka. Na trgu dominira srednjevekovni zvonik iz 12-tog veka Belfry of Bruges, jedan od simbola grada nekada riznica i opštinska arhiva, i osmatračnica za uočavanje požara i drugih opasnosti.
Zgrada suda Provinciaal Hof (Provincial Court) je zamenila ostatke zgrade iz 13-tog veka nekada centralne tačke luke u Brižu. U moderno vreme je korišćena za sastanke vlade i kao pošta, a danas se koristi za ceremonijalne namene i kao prostor za izložbe.
Nas je na tom mestu medjutim pre svega zanimala Bazilika Svete Krvi (Basilica of the Holy Blood) koja se lako može propustiti u okruženju moćnih i stilsko dovršenih fasada Belfry-a i Provinciaal Hof-a.
Bazilika Svete Krvi (Basilica of the Holy Blood) je jedna od najstarijih crkava u Brižu. Ova mračna romanska gradjevina iz 12.tog veka je posebna jer se u njoj čuva dragocena hrišćanska relikvija Svete Krvi, odnosno tkanina na kojoj se (navodno) nalazi Hristova krv.
Relikvija potiče iz 1150. godine, kada je Derik od Alzasa, grof od Flandrije, primio relikviju kao nagradu za svoje junaštvo tokom drugog krstaškog rata, i doneo je u Briž iz Svete zemlje. Relikvija je originalno pripadala Josifu iz Arimateje koji je, prema sva četiri kanonska jevanđelja, bio čovek koji je preuzeo odgovornost za sahranu Isusa nakon njegovog raspeća.
Zvanično tumačenje porekla i autentičnosti relikvije navodi sledeće…
…Iako Biblija nikada ne pominje da je Hristova krv sačuvana, Dela Pilatova – jedno od apokrifnih jevanđelja (nekanonska knjiga biblijske tematike, koja je zabranjena od crkvenih vlasti i bila uglavnom tajno širena) – govore da je Josif iz Arimateje sačuvao dragocenu krv nakon što je oprao mrtvo Hristovo telo.
Nedavna istraživanja nisu pronašla dokaze o prisustvu relikvije u Brižu pre 1250-ih. Po svoj prilici, relikvija potiče od pljačke Konstantinopolja 1204. godine od strane vojske grofa Flandrije Baldwina IX tokom Četvrtog krstaškog rata. Od tada relikvija igra značajnu ulogu u verskom životu grada. Papa Klement V izdao je papsku bulu 1310. dajući indulgencije (ukaz kojim se smanjuje kazna za otplaćivanje greha…neka vrsta ublažavanja greha) hodočasnicima koji su posetili kapelu da vide relikviju; krv je trebalo da se »rastapa u tečnost« svake nedelje u podne petkom; čudo je očigledno prestalo iste godine, iako se navodno ponovilo 1388. godine.
Savremeno ispitivanje je pokazalo da je posuda u kojoj se nalazi relikvija, autentična. Napravljena je od kristala i datira iz 11. ili 12. veka. Dalje se navodili, da je to bila vizantijska bočica parfema napravljena u oblasti Carigrada. Vrat je namotan zlatnim koncem, a čep zapečaćen crvenim voskom….
Ne postoje definitivni dokazi za ili protiv autentičnosti relikvije tako da je odgovor na pitanje da li je relikvija prava ili ne lična stvar, stvar pojedinca i njegove intime…Da li veruje ili ne…
Relikviju naime neprestano čuvaju sveštenici. Čin primopredaje uključuje skidanje lanca kojima su ruke sveštenika zaduženog za čuvanje relikvije vezane za oba kraja fijale. Jedan od možda najjačih utisaka bio je momenat primopredaje relikvije, i pogled koji su u tom trenutku razmenili sveštenici.
U poredjenju sa doživljajem Bazilike Svete Krvi istorijski centar Briža uprkos bajkovitim prizorima deluje mnogo manje zanimljivo.
Pre svega tu su kanali. Okruženi zelenilom i kućama u flamanskom stilu odaju mirnu, uspavanu i u sebe zatvorenu celinu. Za turiste i goste su na raspolaganju vožnja brodićem, i brojni kafići i restorani koji nude bliski doživljaj lokalne atmosfere.
Utisak je ipak da je uredjenost kao koncept lepote, spoljašnja. Veliko je prostora za subjektivni doživljaj. Naš je bio takav da bez obzira na sliku starinske romantike preovladjuje miris tamnih, memljivih soba, ribe i sobarica u belim kapama koje žure ulicama. U tom smislu se uložen rad na kreiranju lepote doživi kao potreba da se iz mraka nadje put ka svetlu…
Crkva Sv. Nikole i Manneken Pis
Svaki grad čiji temelji sežu duboko u prošlost ima svoj simbol. Simbol emotivno povezuje zajednicu kroz kolektivno sećanje koje se oblikuje, učvrščuje, i produbljuje vremenom.
Večni Rim ima tako Koloseum, romantični Pariz Ajfelovu kulu, a poslovni London Big Ben.
Brisel ima 61 cm visoku figuru dečaka koji piški.
Kroz gužvu ulice Rue De L’Étuve – Stoofstraat probijali smo se polako. Delom zbog popodnevne gužve, a delom i zbog omamljivog mirisa svežih vafela. Miris čokolade i toplog peciva je svuda u centru Brisela i skoro da ometa misli. O čemu uopšte može da se razmišlja nego samo o čokoladi.
Trebalo nam je skoro pola sata da od Velikog Trga (Grand Place, Grote Markt), stignemo do ugla ulica Rue du Chêne -Eikstraat i Rue De L’Étuve – Stoofstraat gde je bila poprilična gužva. Po toj gužvi smo nekako i zaključili da smo stigli do cilja.
…Nismo mogli da se uzdržimo! Morali smo da se nasmejemo! Očekivali smo da će simbol Belgije biti mala statua, ali baš toliko mala nismo mogli ni da pretpostavimo. Utisak je da su i drugi gosti Brisela koji su taj trenutak podelili sa nama pomislili isto; na razliku izmedju očekivanog i vidjenog.
Prijatno je bilo. Mali dečko koji piški u fontanu je svima izmamio osmeh.
O poreklu Manneken Pis-a postoji više legendi, ali se one mogu sažeti u jednu. U priču iz 17-tog veka o dečaku koji je ugledao vatru koja je pretila da postane požar usudan za grad. Dečko se popiškio na vatru, i ugasio požar. Taj tako prirodni i genijalni gest spasio je ceo grad, i sve njegove žitelje od sigurne smrti i uništenja.
U narodnim predanjima, junaci koji spašavaju grad od zla su po pravilu mladi, snažni polu-divovi čija je snaga neobuzdana, a hrabrost neizmerna. Uz pomoć moćnog oružja ti većinom dugokosi apoloni savladaju neman i spasu grad.
Bucmasti dečko koji se drži za pišu kao duhovita suprotnost arhetipu narodnog heroja, mora da izmami osmeh. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog tog osmeha treba doživeti susret sa Manneken Pis-om.
Iza velelepne zgrade čuvene Briselske Berze (Bourse de Bruxelles) nalazi se crkva Svetog Nikole (St. Nicola`s church), jedan od skrivenih dragulja Brisela.
Crkva je stara skoro 1.000 godina, ali je tokom vekova njena prvobitna struktura dosta promenjena. Romaničke linije iz 11. veka sakrivene su gotičkom fasadom iz 14. veka i popravkama urađenim nakon francuskog bombardovanja 1695.
U crkvi se nalazi mala slika Rubensa Bogorodice sa detetom i Vladimirska ikona koju je naslikao carigradski umetnik u 12. veku. Izvor:https://www.spottinghistory.com/view/5420/st-nicholas-church/.
Unutrašnjost crkve je neobično prijatna. Delom zbog umetničkih slika koje nisu tipične za hrišćanske hramove, ali najviše zbog utiska zajedništva, poštovanja i sjedinjenja koga, pored Vladimirske ikone zaokružuje prizor Sv. Nikolaja (St. Nicola`s) i ikonom Sv.Nikole.
Prizor je prelep, i uliva nadu.
Ista molitva. Skromnost i pokornost. Razumevanje.
Suština iznad forme.
Trijumfalna kapija
Priču o Briselu završavamo ispred Trijumfalne kapije u parku Cinquantenaire (The Parc du Cinquantenaire /”Park of the Fiftieth Anniversary “).
Trijumfalna kapija je izgradjena pod pokroviteljstvom kralja Leopolda II za Nacionalnu izložbu 1880., povodom 50. godišnjice Belgijske revolucije i uspostavljanja nezavisne Kraljevine Belgije. Struktura koja nesumljivo izražava moć i pobedu. Veličinu.
Kao eho te moći, kao odraz njenog kontinuiteta, iza lukova na popodnevnom Suncu vidi se odsjaj staklene konstrukcije Evropske četvrti.
Medjutim, utisak koji za nas ostaje Belgija je mali izlog u Brižu.
…Tri figure od porcelana diskretno izviruju kroz prozor. Sve tri su žene obučne u flamansku nošnju. Ispod kapica gledaju prolaznike. Pogled im je skriven ali živ. Usta razvučena u osmeh. Bio bi to blag osmeh kada u njemu ne bi bilo sitnog ali markatnog detalja.
Na samom uglu usana, u tački u kojoj se dodiruju krajevi donje i gornje usne, duboki prorez, leden i tvrd. Prizor izvan vremena koji izražava flamansko biće; urednost, lepota i sramežljivost, suptilno odvojena i sa razlogom, od drugog, tudjeg i novog…
Recent Comments