Cacique je prvo visoko podigao Zemia i lagano, polukružnim pokretima pokretao ga tako da su svi članovi plemena mogli da ga vide. Caicoa je blago zadrhtao kada se njegov pogled susreo sa očima Zemia. “Sveti, Sveti” mrmljao je Caicoa, i jedva se suzdržao da ne padne na kolena.
Za to vreme je Cacique prihvatio hleb koga su spremile žene, i kao što je bio običaj prvo je hleb ponudio Zemiu. Zatim je deo hleba uzeo on sam, a posle njega su hleb uzeli drugi. Caicoa je pomislio kako nema lepše hrane od hleba od kasave. To je Bog Yaha-Hu i njegova majka Atabey, osmehnuo se mladi čovek u sebi.
Caicoa je ustao rano. Još pomalo sanjiv izašao je iz svoje bohios i krenuo prema plaži. Pesak pod njegovim nogama bio je važan i topao. Caicoa je duboko udahnuo svež vazduh u kome se osećao jak miris morske trave. Pogledao je u nebo koje je još uvek bilo tamno i zadržao pogled na oblacima. Niski i duguljasti oblaci su izgledali miroljubivo. Iza njih je dolazila svetlost koja se širila svuda po nebu. Sa njom, dolazio je novi dan.
Caicoa je seo na pesak ispod palme. Sa tog mesta je mogao lepo da posmatra pučinu. Korenje drveta je donekle štrčalo iz peska, a iz njega se dizalo dugačko i vitko stablo. Pod težinom sopstvenog lišća, palma se savila na dole, prema pesku.
Danas je Yaha-Hu dobre volje, razmišljao je Caicoa. Velika voda je bila mirna, i mada bi takva slika inače razveselila mladog čoveka, Caicoa je ovoga jutra bio zabrinut.
Ćerkica je spavala nemirno. Budila se više puta u toku noći, i neutešno plakala. Moraću da pitam behiquea za savet. On je mudar, i zna da razgovara sa duhovima, razmišljao je Caicoa.
Caicoa je pripadao plemenu Taino. Kao i njegovi sunarodnici imao je ten bronzane boje, bio je prosečnog rasta, tamne, rastresite, grube kose i velikih, blago ukošenih tamnih očiju.
Caicoa je zamišljeno posmatrao pučinu. Iz misli ga je trgnuo ženin glas. Žena je upravo ispekla hleb od kasave i pozvala muža da se pridruži porodici za doručkom.
Selo u kome je živeo Caicoa brojalo je nekoliko desetina bohiosa. Bile su skoro iste veličine, kružnog oblika i napravljene od istih materijala, drvenih balvana i prekrivene suvim palminim lišćem.
U centru sela nalazio se glavni trg, a oko njega kuće u kojima je živeo Cacique sa porodicom. Osim što je bila veća i pravougaonog oblika njegova kuća nije se bitno razlikovala od bohiosa u kojima je živeo naborias ili običan narod kome je pripadao Caicoa.
Cacique je odredjivao zadatke svakom članu plemena, a organizacija posla i ispunjavanje dodeljenih zadataka obavljali su Nitaínos. U smislu društvene hijerarhije, Nitaínos su bili iznad običnog naroda, ali se nisu smatrali za pripadnike višeg sloja odnosno aristokratije.
Glavna tema za doručkom je bila današnja svetkovina. Cacique je dodelio zadatke svima u selu pa tako i porodici kojoj je pripadao Caicoa. Okupljeni za doručkom, članovi porodice razgovarali su o svojim poslovima sa veseljem i ponosom zbog svoje uloge u zajedničkom slavlju.
Caicoa je voleo proslave. Sve u vezi sa njima bilo mu je zanimljivo, ali je posebno voleo da vidi svečanu odeću i da učestvuje u plesu. Njegova žena imaće puno obaveza zajedno sa drugim ženama oko pripreme hleba od kasave i ukrašavanja odeće, a Caicoa treba sa muškarcima da se pobrine za ribu.
Misli oko svetkovine pomogle su mladom čoveku da ne razmišlja sa velikom brigom o ćerkici koja je ipak bila malo bolje. Pre nego što je krenuo u lov na ribu, Caicoa je ušao u kuću i pogledao dete koje je mirno spavalo u kolevci. Caicoa se osmehnuo. Setio se kako je bio srećan dok je pravio kolevku od drveta. Žena je tkala prekrivač na kome su spavali i brižljivo tražila mesto na podu gde će zakopati Zemia.
Umiren i utešen, Caicoa se uputio pravo na plažu gde ga je već čekao prijatelj. Njihov canu (kanoe) je bio spreman, i uskoro su prijatelji krenuli u lov na ribu.
Taino su bili vešti ribolovci, graditelji canua, pomorci i navigatori. Caicoa je još kao dečak slušao priče o drugim plemenima koja su živela preko Velike vode, i o moćnim rekama koje su se sa njom spajale. Slušao je kao se razmenjivala roba, a uz trgovinu razmenjivale su se priče i novosti. Sporazumevanje nije predstavljalo problem. Mada su plemena govorila nešto drugačijim narečjem, u osnovi su koristila isti jezik.
Canui su bili napravljeni iz jednog debla, a za plovidbu su se koristila vesla. Mogli su da ponesu 70-80 ljudi, i bili su dovoljno izdržljivi za duga putovanja po moru.
Caicoa je voleo ribolov, i bio je prilično hrabar i vešt pomorac. Ipak, kao i drugi članovi njegovog plemena, Caicoa se plašio Kariba. Za razliku od Taino naroda koji je bio miroljubiv, Karibi su bili kanibali i od njih je često pretila opasnost.
Tako je pored izrade canua i ribolova, Caicoa naučio da koristili luk i strelu za odbranu. Vrhove strela su ojačali otrovnim supstancama, a pored njih imali su posebno napravljene konopce za odbranu. Pošto je na ostrvu bilo tvrdog drveta, za odbranu su koristili i macanu.
Ulov je bio dobar. Yaha-Hu je izgleda bio dobre volje i canu dvojice prijatelja je bio prepun ribe . “To je zato” rekao je svom prijatelju Caicoa “jer će danas biti proslava, a veliki Yaha-Hu koji sve zna, zna i za proslavu i zato je u njihov canu poslao mnogo ribe”. Prijatelj je samo klimnuo glavom u znak odobravanja. Yaha-Hu brine o Taino narodu da ima dobru hranu, i sve što mu treba.
Dok su se prijatelji približavali selu, Caicoa je još izdaleka video da se u selu nešto dogadja. “Sigurno je izbio spor”, rekao je Caicoa prijatelju.
“Odlično” odgovorio je mladić, a Caicoa se složio, široko se osmehujući u znak zadovoljstva.
U zajednici u kojoj je živeo Caicoa redko je dolazilo do sporova. Živeli su mirno i složno, i pomagali jedni drugima.
Ipak, ponekad se dešavalo da neko ne bude zadovoljan. Tada bi obe strane obavestile Caciqua da nisu mogli da se dogovore, i celo pleme bi se skupilo da prisustvuje rešavanju spora.
Tako je bilo i ovog puta. Obe strane kao i većina plemena okupila se na glavnom trgu u selu. Cacique je sedeo na svojoj drvenoj stolici, koja je izmedju ostalog pokazivala njegov status. Cacique je naime bio jedini u celom plemenu koji je mogao da koristi drvenu stolicu. Posebna čast se ogledala u tome da je vodja plemena mogao da vidi svoje pleme a i oni njega jer mu je položaj omogućavao nešto veću visinu u odnosu na ostatak plemena koje je sedelo na zemlji.
Strane u sporu su izabrale svoje ekipe koje je činilo 10-15 ljudi, i sve je bilo spremno za batú.
“E, da smo ranije stigli možda bi i nas izabrali”, požalio se Caicoa svom prijatelju. Više od proslava Caicoa je jedino više voleo batú, tako da nije mogao da veruje svojoj sreći; u jednom danu i proslava i batú.
Kao što je bio običaj, pre početka batú članovi plemena su se kladili na jednu od ekipa. Cacique nije bio izuzetak. I on je dao svoju opkladu.
U medjuvremenu su ekipe stale na sredinu igrališta. Cacique je dao znak za početak. Lopta od tvrde gume letela je čas na jednu čas na drugu stranu, ali nije smela da napusti granice igrališta koje su bile označene uspravnim, niskim kamenjem. U skladu sa pravilima, igrači su smeli da koriste samo ramena, kukove i laktove. Igra je tako zahtevala posebnu veštinu i umeće, jer je koriščenje glave, ruku i nogu bilo zabranjeno.
Za Caicoa rezultat nije bio važan, jer je mladi čovek kao i drugi članovi njegovog plemena voleo samu igru. Ipak, u cilju rešavanja spora bilo je potrebno da se dobije pobednik. Pobednična ekipa je tako donela rešenje spora u korist strane koja ju je izabrala, i spor je bio rešen.
Zadovoljan, Caicoa je krenu prema svom bohios. Žena ga je dočekala nasmejana. Ćerka je bila bolje. “Vidiš da je dobro što smo zakopali Zemia ispod kolevke. Duh predaka je pomogao”. Caicoa je samo klimnuo glavom u znak odobravanja. Njegova žena je bila u pravu.
Za to vreme, u selu su počele pripreme na svetkovinu.
Žena je požurila da pozavršava poslove, uzela ćerku u naručije i potrčala kao vetar da zauzme mesto medju drugim ženama.
Caicoa je potražio prijatelja, i zajedno su otišli do trga odakle su već dopirali zvukovi bubnjeva.
Jedna od mladjih devojaka prišla je Caicou i pružila mu štapić od trske. Caicoa je klimnuo glavom u znak zahvalnosti i pažljivo prihvatio štapić u ruke. Sa dubokim poštovanjem prineo ga je ustima, i pre nego što je tananu grančicu potisnuo duboko sebi u grlo, Caicoa je zatvorio oči i tiho promrmljao molitvu velikom Yaha-Huu.
Njegov prijatelj kao i ostali članovi plemena su uradili isto. Usledilo je povraćanje izazvano iritacijom stomaka koje je takodje bilo deo zajedničkog doživljaja i kao takvo bilo je simbol telesnog čišćenja. Caicoa je gledao kako iz njega izlazi sve što je prljavo, i iscrpljen osećao je ponos, zahvalnost i sreću. Bio je čist i spreman da primi sveti hleb od kasave.
Cacique je svečano ustao sa svoga mesta i to je bio znak devojkama da iznesu hleb. Prvo je visoko podigao Zemia i lagano, polukružnim pokretima pokretao ga tako da su svi članovi plemena mogli da ga vide.
Caicoa je blago zadrhtao kada se njegov pogled susreo sa očima Zemia. “Sveti, sveti” mrmljao je Caicoa, i jedva se suzdržao da ne padne na kolena.
Za to vreme je Cacique prihvatio hleb koga su spremile žene, i kao što je bio običaj prvo je hleb ponudio Zemiu. Zatim je deo hleba uzeo on sam, a posle njega su hleb uzeli drugi. Caicoa je pomislio kako nema lepše hrane od hleba od kasave. To je Bog Yaha-Hu i njegova majka Atabey, osmehnuo se mladi čovek u sebi.
Posle hleba sledila je lekcija istorije Taino naroda, i pesma u čast Cacique i njegovih predaka. U pratnji macane pesnik je govorio o posmrtnom životu u kome će svi biti dobro nagradjeni. Tamo će se ponovo sresti sa upokojenim rodjacima i prijateljima. Nakon uvoda, pesnik je promenio melodiju i jačinu glasa, i započeo priču od početka svega, priču koju je Caicoa slušao još kao dete…
Priča je govorila o pećinama. O tome kako su Sunce i Mesec došli iz pećine, i kako su posle njih iz pećine došli i ljudi koji su smeli da izlaze samo noću. Jedan od stražara koji je pazio na ulazu jednom je zakasnio da se vrati i Sunce ga je pretvorilo u kamen.
Drugi put je jedan čovek, ljut na Sunce izašao iz pećine i poveo sve žene sa sobom. Deca su ostala sama i neutešno su plakala od gladi sve dok se nisu pretvorila u kornjače. Žene su medjutim nestale i da muškarci ne bi bili sami bogovi su napravili neko čudno drveće, ali muškarci nisu bili zadovoljni. Zbog toga su bogovi na drveću naslikali žene i tako se nastavila vrsta ljudi na Zemlji…
Caicoa je zadrhtao kao i uvek kada je slušao pesmu o postanku svog naroda. Imao je mnogo pitanja kao na primer, šta se desilo sa decom koja su se pretvorila u kornjače, i gde su nestale žene zbog kojih su deca tako neutešno plakala od gladi. Caicao je često razmišljao o tim pitanjima, ali nije o njima razgovarao sa ženom. Ponekad je Zemiju poverio svoje misli, ali je pazio da ne bude suviše radoznao. Zemi je dao Caicau sve što mu treba i on, Caicao je zahvalan i srećan…
Zvuk bubnjeva označio je početak plesa. Na sredinu trga je izašao Behiques obučen u svečanu odeću. Od kolena na dole imao je vezanu oglicu od školjki. To su bile crvene školjke, retke i vredne, vrednije od mindjuša i ogrlica od žutog metala kojima su žene i muškarci ukrašavali tela. Žuti metal se istina lepo sijao na Suncu, ali to nije bilo ništa prema crvenim školjkama, premišljao je Caicoa. Školjke su bile skrivene na dnu mora, a Veliki Yaha-Hu je samo u retkim prilikama dozvoljavao da se pokažu lovcima. Caicoa se nadao da će jednom i on moći da izroni iz mora neku od njih.
Kao deo svečane odeće, Behiques je nosio ogrtač od šarenog perja ostrvskih ptica. Najlepši primerci pera i najraskošnije boje bili su u ukrasu koji je Behiques nosio na glavi.
Ples je počeo. Behiques je udarao nogom u zemlju i pri svakom koraku, školjke su zazvečale kao milion sitnih bubnjeva. Pesma je pratila svaki pokret, svaki izraz lica i tela. Ne prejako i ne napadno. U jednom trenutku, Behiques je podigao ruke visoko iznad glave, i to je bio znak ostalima da se pridruže.
Caicoa je ustao i pomalo nesigurno i stidljivo počeo da prati ostale.
Bubnjevi su nadjačavali pesmu, noge su sve jače udarale u zemlju, sve više i sve bliže jednom pokretu u koga su se konačno ulile. Uskoro su brojni udarci nogu uskladjeno odzvanjali, a pesma je takodje postala slobodnija i ujednačena kao da izlazi iz jednog grla.
Behiques je počeo da odlazi…medju predke, medju duhove. Otišao je u njihov svet da sa njima razgovara. Da sasluša njihove poruke, i da im prenese pitanja i želje onih koji su medju živima. Sve vreme nije prestajao da pleše. Sve više, jače, izražajnije zabacivao je ruke iznad glave i oko tela, a šarena pera na njegovoj kruni kao duga na nebu ostavljala su trag oko šamanove glave.
Caicoa je pogledom pratio trag šarenih pera, spajao se i nestajao kao i drugi članovi plemena u bojama i zvuku, u zajedničkom ritmu u kome je njegovo srce postajalo deo zajedničkog srca, jednog velikog srca iz koga se krv izlivala kao bujica na sve strane, prelazila svoja korita i zalivala kao dragocena hranljiva tečnost svaki deo njegovog bića. Caicoa je osetio da njegovo biće napušta njegovo telo i ulazi u drugo telo koje je pripadalo svima. Pogledao je prijatelja pored sebe koji se osmehivao i pokretao usne poluzatvorenih očiju. On je več bio negde daleko i Caicao je radostan sledio svoga prijatelja sa željom da se što pre sjedini sa svima, svima koje je poznavao, poštovao i koji su bili deo njega.
Pre nego što je konačno utonuo u opšte Jedno, pogledao je kamene Zemie koji su okruživali trg. U magli koju je Caicoa osetio više nego što je video, utihnuli su za trenutak zvukovi, i jedan od kamenih Zemia počeo je da pleše zajedno sa njim. O Veliki, Veliki Yaha-Hu, svi smo jedno! Ja sam ti, i ti si ja. Očima punim suza sreće predao se dobri Caicoa svom tvorcu koga je osetio u sebi. Beskrajna sreća ispunila je njegovo biće neizmernim osećajem miline…
Dosta kasnije, Caicoa je sa osmehom na licu spavao pored žene u svom bohiosu. Ćerkica je u kolevci mirno disala. Ispod njihovih tela, u zemlji je ležao Zemi koji je burno pazio da san svih u kući bude miran.
Napolju je bila duboka noć.
Nebo puno svetlucavih zvezda bacalo je sitnu svetlost na palme koje su savijale vratove prema okeanu. Izgledalo je da i one spavaju kao i celo pleme. Tišina, nežna i duboka, spustila se na selo.
Bio je to zadnji dar Velikog Yaha-Hua, zadnji dar ljudima koji su tu noć, zadnju noć mirno spavali u svojim kolibama.
Kako je noć odlazila, odlazio je i život koji su poznavali.
Kada prvi zraci jutarnjeg Sunca osvetle zemlju ništa više neće biti isto.
Osvanuo je 12. oktobar 1492…
Objašnjenja;
- Manioka (popularno kasava, ponekad je nazivaju i yucca, biljaka koja je raširena u tropskom delu Južne Amerike i Antilima gde je Indijancima služila kao glavna namirnica i sirovina za proizvodnju hleba).
- Yaha-Hu je vrhovno božanstvo Taino naroda. Yaha –Hu nije sam vrhovno božanstvo nego jedan njegov deo. Drugi deo je Atabey njegova majka. Njih dvoje zajedno predstavljaju vrhovno božanstvo. Bez obzra na to Yaha-Hu ima osobine biljke (yucca) iz koje je izveden kao simbol vrhovnog božanstva. To znači da ga odlikuje biološki ciklus biljke koja se radja i za vreme žetve –umire, a zatim se ciklus ponavlja ispočetka. Razlika od razumevanja vrhovnog bića kod evropljana koje je Nad prirodno, znači nije deo prirode jer je Tvorac prirode. Za razliku od Boga stvoritelja u hrišćansko-judejskoj religiji, Yaha-Hu nije ništa stvorio; on je priroda kao i sve ostalo (to je zabeležio jedan od ranih Kolumbovih hroničara kome je Taino narod rekao da Yaha-Hu nije ništa stvorio).
- Yaha-Hu je smrtno, biljno-humanoidno božanstvo.
- Yaha-Hu je takodje i bog mora, neba, mira i muški duh plodnosti.
- Princip reinkarnacije kod Taino naroda – rodjenje, život, smrt i ponovno rodjenje čoveka iz božanske materice isto kao što biljke imaju svoj životni ciklus. Yaha-Hu je sin majke Atabey baš kao i ljudi. Ljudi jedu juku, ona je deo čoveka u smislu “to si što jedeš”, iz toga sledi identifikacija izmedju Yaha-Hu i ljudskog života – Yaha-Hu JE ljudski život.
- Atabey, simbol majke. Taino su razumeli uterus Atabey kao centar reinkarnacije u koga se vraćaju sva bića, božanska i ljudska posle završetka ciklusa života da bi se obnovila i ponovo rodila.
- “Trigonolito” bog plodnosti (po nekim tumačenjima koren kasave ili sveta planina u Portoriku iz koje su došli preci Taino Naroda). Trigonolito je trouglastog oblika sa ljudskim licem ili Stavljen je u zemlju da bude plodna i to zajedno sa kasavom.
- HRANA I POLJOPRIVREDA
- Ishrana je bila usresređena na meso ili ribu kao primarni izvor proteina. Na Hispanioli nije bilo mnogo divljih životinja za lov, ali je bilo nekih malih sisara koje su ljudi lovili i uživali. Takođe su jeli zmije, razne glodare, slepe miševe, crve ili ptice. Mogli su da love patke i kornjače u jezerima i moru. Plemena koja su živela u priobalnom pojasu oslanjala su se u velikoj meri na pecanje, a ribu su jeli sirovu ili samo delimično kuvanu. Pošto su na ostrvu uzgajali pamuk, starosedeoci su imali ribarske mreže od pamuka. Plemena koja su živela u unutrašnjosti bavila su se prvenstveno poljoprivredom i u ishrani su se manje oslanjala na meso ili ribu. Pored manioke (kasave ili juke) koja je bila jedan od primarnih useva koga su gajili, Taino su uzgajali i kukuruz, tikvice, pasulj, paprike, slatki krompir, kikiriki, kao i duvan.
- Batey – to je teren za batú koji se nalazio u središtu sela i bio ograničen sa vertikalno postavljenim kamenovima.
- Zemi je zajednični izaz u karibskoj kulturi za »svetu stvar«, simbol duha i abstraktni simbol.
- Cacique je vodja ili poglavica. Značaj Caciqua u plemenu nije odredjivala njegova vojna snaga nego veličina njegovog klana, broj žena i dece. I muškarci i žene su imali pravo da služe kao poglavice, a dobra, status i funkcija poglavice su se takođe nasleđivali po ženskoj tj.majčinoj liniji.
- Nitaínos viša klasa od običnog naroda ili naborias. Oni su organizovali posao i kontrolisali rad naborias.
- Behiques u Taino društvu su bili šamani ili duhovnici. Bavili su se lečenjem, i mogli su da se sporazumevaju sa duhovima predaka i sa bogovima. U seoskim obredima samo su behiques mogli da uzimaju »duvan« (uživanje halucinogene supstance) koja im je omogućavala kontakt sa drugim svetovima.
- Naborias običan narod.
- Macana je izraz koji izvire iz Taino kulture a odnosi se na različita drvena oružja koa su koristili domorodački narodi Srednje i Južne Amerike.
Recent Comments