Od prvog pogleda osetili smo da moramo da komuniciramo sa tim očima koje su gledale negde pravo kroz nas, kao da smo mi ti koji ne postojimo. Bilo je u tome nečega krajnje zbunjujućeg. Jer to lice (reč maska namerno ne želimo da upotrebimo) to lice dečaka, mladića je bilo sitnije nego što smo očekivali, osetljivije, ranjivije.
Medjutim, istovremeno to je bila i strašna slika same srži moći. Moć, mistika i energija usudjujemo se da kažemo vitalna koja može da se razume i oseti samo u ličnom kontaktu…
Dan 4 – Kralj Tut
Mesec februar je čak i u Egiptu zimski mesec. Jutra su sveža često i vetrovita. Noću je potrebno zagrejati sobu i povećati debljinu pokrivača. Već po odeći može se sa velikom sigurnošću utvrditi ko je domaćin a ko stranac. Domaćini nose debele trenerke sa kapuljačom, jakne i duge rukave. Čak i tokom dana kada Sunce brzo, čini se u trenutku, zagreje zemlju.
Tog prohladnog jutra dva mlada čoveka nameštala su se na terasi za slikanje. Pokazalo se da su Holandjani. Trudili su se da svoja krupna tela nameste tako da se na slici vide i oni i piramide Gize iza njihovih ledja. Nekako im to nije uspevalo ali su se pri tome lepo zabavljali i smejali.
Bez obzira na jutarnju svežinu, mladići su nosili majice bez rukava koje su pokazivale njihove istetovirane ruke i debele stomake opuštene od previše piva. Ipak, najupečatljivi detalj na njima bila je duga, plava kosa.
“It is shame…Like a women”…negodovao je Tarik koji ih je nešto kasnije posmatrao iz kola. Mladići su se uputili prema istom mestu kao i mi, prema najbližem bankomatu i stigli su tamo malo pre nas. Tako je naš Tarik mogao da posmatra i komentariše njihovu pojavu dok smo čekali. Bilo je to veoma zanimljivo opažanje mladog čoveka iz perspektive kulture i sistema vrednosti u kojoj je živeo.
Holandjane smo pustili da se zabavljaju, a mi smo požurili, krajnje uzbudjeni i nestrpljivi u iščekivanju susreta sa najvećim arheološkim blagom sveta.
Arheološki muzej u Kairu poznat kao Stari muzej je idilična slika muzeja sa početka 20-tog veka. Prašnjave police, vitrine pune čudnih artefakata i sanjivi hodnici u kojima počinju filmske i književne priče o izgubljenom blagu…Neke večeri, stari profesor slučajno nailazi na neobičan predmet koji postaje trag prema neprocenjivom blagu. Dok uzbudjeni profesor razgleda kroz debele naočare neobični artefakt, u prostoriju nečujno ulazi čovek nevidljivog lica. Jednim udarcem on ubija profesora i nestaje u noći sa dragocenim predmetom…
Ničeg filmskog nije bilo u prostoriji u kojoj nas je sačekala maska kralja Tut-a. U mračnoj sobi svetlost je padala na zlatno lice koje je izgledalo zastrašujuće sveže. Savršeno.
Večno.
Od prvog pogleda osetili smo da moramo da komuniciramo sa tim očima koje su gledale negde pravo kroz nas, kao da smo mi ti koji ne postojimo. Bilo je u tome nečega krajnje zbunjujućeg. Jer to lice (reč maska namerno ne želimo da upotrebimo) to lice dečaka, mladića je bilo sitnije nego što smo očekivali, osetljivije, ranjivije.
Medjutim, istovremeno to je bila i strašna slika same srži moći. Moć, mistika i energija usudjujemo se da kažemo vitalna koja može da se razume i oseti samo u ličnom kontaktu.
Vreme, to magično stanje naših života, taj pesak Egipta koji curi kroz bespuća njegovih pustinja, dovelo nas je do krajnjih granica razumevanja. Ove oči i naše oči razdvaja neshvatljivo mnogo vremena, a opet su tu i te oči i naše oči i čini se da se negde spajamo i u tom mestu, mestu spajanja, nestajemo…
Sa takvim, ne baš pozitivnim mislima, ali umireni, nadahnuti i preplavljeni onim što smo upravo doživeli, napustli smo kralja Tut-a i uskoro se ulili u reku posetilaca koja se tiskala po hodnicima starog muzeja u Kairu. https://egymonuments.gov.eg/en/museums/egyptian-museum
Dan 5 – Porodica i Kopstki Kairo
Vodjenje hotela je porodični posao. Struktura menadžmenta podseća na piramidu što je na svoj način ironično obzirom na to da smo se nalazili u zemlji piramida.
Na vrhu strukture je Broj 1 kao glavni i apsolutni gazda. Redko se pojavljivao i to isključivo u holu, ili ispred ulaza gde je na klupi u pratnji Broja 2 pratio šta se dogadja na ulici. Bio je zrelih srednjih godina, crn i pogleda pronicljivog i slojevitog. Neprijatnog. Zanimale su ga samo dve vrste ljudi; bogati i opasni. Onima za koje nije bio siguran gde pripadaju, posvetio je malo više pažnje. Reč ili dve, tek toliko da proceni koga ima ispred sebe i da li mu preti opasnost. Za razliku od bogatstva koje ne može da se sakrije, sumnljive namere i karakteri još i kako mogu.
Broj 1 je zatim poslove prepuštao Operativcu broj 1 ili Broju 3, a to je bio Ahmed koji nas je prvo veče primio, ispitao i pokušao da ugovori posao. Broj 2 koji je verovatno bio brat ili rodjak Broja 1 nije radio Ahmedov posao. Posao Broja 2 je da bude uz Broja 1. Da pomogne ako zatreba, da zameni, da sasluša, posavetuje ali nikako, ni po koju cenu, da stane ni korak ispred Broja 1.
Vlast je dalje išla od Ahmeda na niže operativce. To su uvek mladi ljudi, mladići zapravo, koji se uče poslu. Muhamed je sredjivao papire, dokumente i poslove vezane za plaćanje. Bio je okretan, brz i odlično je govorio engleski. Obzirom da je radio sa novcem, bio je nekako i neprijatan. Sa njim je bolje da se unapred preračunaš.
Mamoud je bio približno istih godina kao Muhamed ali popuno drugačiji karakter. Njegov posao je bio vezan isključivo za služenje u restoranu. On je donosio večeru i to ne samo gostima nego i starijima, Broju 1, Broju 2 i njihovim muškim gostima. Mamoud je bio krupan, pomalo zdepast i svako veče nam se obratio na slabom engleskom, reč ili dve ali uvek prijatno i uz stidljiv osmeh.
U načinu kako je služio starije videlo se jasno kako izgleda društvena lestvica. Mladji muškarac je prihvatio svoju ulogu i mesto ali opet ne ponizno ili sa stidom. Napredovanje je vezano za godine i poštovanje reda stvari. U takvom poretku nije bilo mesta za preskakanje.
Na kraju, na najnižoj poziciji bio je najstariji, suvonjav čovek koji je verovatno bio član familije. On je nosio kofere u sobe, zalivao betonsku ploču ispred ulaza, i nadzirao pomoćno osoblje. Bio je kao senka u svakom smislu te reči. Vidjali smo ga svaki dan ali nismo sigurni da možemo da se setimo kako izgleda.
Medju ženama je takodje postojala podela uloga. Mladja, koja se motala po holu i lovila priliku da se obrati gostima dok se odmaraju ili čekaju prevoz, bila je zadužena za trgovinu. Prišla je i nama baš kada nismo želeli, ali je videla (ili su joj rekli) da mi čekamo Tarika. Uvijala se oko nas iskusno i polako i lovila nas u mrežu koja se završila u radnji parfema koja je takodje pripadala Hotelu. Kada nas je namamila unutra prepustila nas je debeloj gazdarici a sama se izgubila. Njen posao je bio završen.
Osnovna greška je da pristaneš na to da se uloviš u mrežu. Sam si kriv ako ti se to desi. Ipak nije lako. U ličnom kontaktu ljudsko nadvlada sebičan osećaj da želiš da te ostave na miru. Kada se tome doda i materijalan momenat, prilike u kojima žive i od čega žive, sva ta smesa izazove emotivnu reakciju zbog koje se prepustiš, ipak svesno, da budeš ulovljen u tu mrežu.
Domaćini sve to odlično znaju, i na tom saznanju grade svoj posao. Medjutim, vremena se ipak menjaju.
Glavnu reč na recepciji je vodila mlada devojka. Osim što je odlično govorila engleski, lako je sredjivala sve poslove koji su uključivali modernu tehnologiju.
Broj 1 je bio suviše star da bi tako suvereno kao mlada devojka sa naočarima koristio tehnologiju. On je znao da radi sa ljudima, i to tako da ih gleda u oči. Njegovo vreme je prošlo i trgovac u njemu to dobro zna. Zato je prepustio mladoj osobi uz to još i ženi da radi važne poslove. Gore na vrhu, u restoranu gde mu Mamuod svako veče donosi hranu, još uvek je sve kako treba.
To je bilo veoma zanimljvo. Čak i ovde, u ovom mikro komadiću Egipta videlo se da dolazi vreme kada pol i starost više neće odredjivati položaj. Gazda je tako morao zbog svog opstanka da preskače red i da ga na novo postavlja. Ipak, najzanimljivije je bilo to što mladu devojku to sve uopšte nije interesovalo. Nju zanimaju objave na Instagramu, a ne red i poredak u kome je živeo Broj 1.
Sirena nas je trgla iz razmišljanja. Tarik, tačan kao i obično mahnuo nam je iz kola. Bilo je vreme da krenemo.
Centar Koptskog Kaira je kako smo videli bila jedna velika i uska ulica u kojoj se nalaze tri velike pravoslavne svetinje.
Crkva Presvete Bogorodice poznata i kao Viseća crkva (“El Muallaqa”) jedna od najstarijih crkvi u Egiptu i u istoriji Crkve na ovim prostorima uopšte. Potiče iz 3. veka i smatra se za najpoznatiju koptsku crkvu u Kairu. https://www.egypttoursplus.com/hanging-church-of-cairo/
Crkva Svetog Djordja, grčka pravoslavna crkva koja se nalazi unutar nekadašnje vavilonske tvrdjave. https://www.egypttoursplus.com/church-of-st-george/
Crkva svetog Sergija in Bakha poznata i kao Abu Serga takodje je jedna od najstarijih koptskih crkvi u Egiptu, i potiče iz 4. veka. Veruje se da je u podnožiju ove crkve neko vreme boravila Sveta porodica krijući se od progona Rima.
http://www.touregypt.net/featurestories/serga.htm
Na ulici i u samim crkvama bila je gužva. Previše ljudi na takoreći svakom koraku odmah nam je odvuklo pažnju sa hramova na pitanje šta se zapravo dogadja. Domaćini koji su bili u većini ponašali su se kao turisti. Uglavnom su razgledali unutrašnjost hramova nekako na sličan način kao i mi. Sa tom razlikom što smo mi pravili fotografije, a oni naravno ne.
Žene su nosile odeću u skladu sa muslimanskom verom. Spoljašnji izgled muškaraca je bio još neobičniji. Ipak, više nego sama spoljašnjost, neobičan duhovni momenat je odredjivao njihovu pojavu. Dece je takodje bilo veoma mnogo. Verovatno se radilo o djačkim ekskurzijama.
Atmosfera je jako uticala na nas. Nekako nismo mogli da se odredimo, opustimo, da se snadjemo. Mogla je čak da se osetili i neka čudna napetost, možda ushićenje, zanesenost ili čak strah.
Trudili smo se da uhvatimo duh vere u ovom posebnom ambijentu, ali nam je on stalno izmicao. Nije to bilo ništa neobično, čak naprotiv, bilo je to ovde prirodno stanje.
Za domaćine, vernike kao i bilo gde na svetu, duhovni prostor je blizak i pristan osećaj vere koji ispunjava njihovu svakodnevnicu. Izolovanost od preostalog dela Kaira nismo osetili. Pripadnost takodje ne.
Za sve vreme boravka osećali smo se neobično i taj (čak nerazumljiv osećaj nelagodnosti) nas nije napustio sve do izlaska iz glavne ulice na kome su bile postavljene rampe i policijski punktovi.
Ipak, bez obzira na mešane osećaje, poseta ovom delu Kaira je ostavila jak utisak na nas. Neponovljiv doživljaj nekakvog čuda, zapravo.
Čudo Koptskog Kaira je u tome što je uhvaćen i zamrznut u vremenu kada su dve vere bila jedna. Taj trenutak je izvan svake logike preživeo tako da živi i danas, neobičan već samo zbog toga što je živ.
DAN 6 – Džamija Ibn Tulun
Kairo je ogroman grad. Nepregledan.
Možda je veličina razlog za utisak da se u Kairu ljudi kreću prema unutra – kao pod dejstvom centrifugalne sile – unutar poslova, unutar svojih privatnih života, unutar celine. Grad je kompaktan uprkos neverovanih razlika izmedju njegovih kvartova. Izazita je aktivnost trgovačke mreže koja je rastegljiva kao guma i svuda prisutna; od najmodernijih šoping centara do prljave improvizovane tezge na kolicima na kojoj mršavi deda u galabeji prodaje sveže ispečene pogače.
Tarik se kao i predhodnih dana trudio da što pre stigne na odredište. Probao je da izbegne najprometnije ulice, ali se pokazalo da osim komplikovanog manevra nije ništa posebno postigao.
Radovi u blizini džamije Ibn Tulun napravili su dodatni problem. Zbog rampi na okolnim ulicama oko džamije je vladao totalni saobraćajni haos. Tarik je morao da izabere alternativni put, koji nas je preko sirotinjskih, neravnih sokaka konačno doveo do ulaza. Umoran, mladić je jedva čekao da nas istovari, i da iskoristi predah.
Zbog svih tih utisaka, ulaz u džamiju Ibn Tulun doživeli smo kao ulaz u potpuno drugi svet…
Odjednom je nestalo buke i haosa. Preplavio nas je osećaj mira, tišine i nekih čudnih zvukova možda pre muzike, tiše i od pesme ptica.
Džamija Ibn Tulun (9.vek) je najstarija džamija u gradu očuvana u svom izvornom obliku i najveća džamija u Kairu po površini. Izgradjena je u vreme Abasidskog kalifata kao jedan od najlepših primera umetnosti Abasida. Vrednost džamije je u prefinjenosti detalja, skladu elementa i jednostavnoj eleganciji džamije kao celine.
Iskoristili smo vreme da i sami doživimo ovo prelepo mesto kao miran kutak za povlačenje od nerazumljive zbrke spoljašnjeg života koja, kako se čini, više ne prija nikome…
Dan 7 – Odlazak
Noć se još uvek nije povukva dok smo čekali Tarika da nas odveze na aerodrom. Zbog potrebe da dignemo novac zaustavili smo se ispred najbližeg bankomata tačno prekoputa ulaza na plato Gize. U senci ulične rasvete, Keopsova piramida je izgledala mirno i strašno. Kao da spava. To je san u koga nismo ni za trenutak poverovali. Velika piramida upravlja svojim snom i iz koga može u svakom trenutku da se probudi. Ako hoće…
Tek što smo izašli na glavnu ulicu, Tarik je iznenada napravio polukružno kao da je nešto uletelo u njegovo vidno polje. Na potpuno praznoj ulici u rano jutro taj inače opasan potez kolima, nije bio nikakav problem. Mladić je isto tako naglo zakočio, bez reči izašao iz kola i nekuda se uputio. Pratili smo pogledom Tarika do prilike koja je sedela na trotoaru. Čovek je bio potpuno sam, star i uvijen u iznošenu galabeju. Tarik mu je pružio novac, potrčao nazad u kola i pritisnuo na gas.
Dok smo se opraštali od Tarika, mislili smo da će nam pogled na Keopsovu piramidu pod noćnim nebom ostati kao najjača slika u sećanju.
U tu sliku medjutim, polako je ulazila druga slika; slika Tarika kako pruža novac usamljenom starcu. Te dve slike, ta dva osećaja stopila su se konačno u jedan, poseban osećaj koji će za nas biti i ostati – Kairo.
Recent Comments