“Srećan si ti mladiću. Veliki Odin te je zaštitio”, čuo sam glas našeg Starca. Sa mukom sam otvorio oko i video da ležim pored vatre. Celo selo je gledalo u mene i Starca. “Ležao si na ledjima, kada smo te našli. U ruci si držao amajliju, ali kao da više ne pripada tebi nego Valkiri, darovao si amajliju zajedno sa svojom dušom. Odjednom, iz magle su se pojavili Hugin and Munin, verni pomagači velikog Odina. Pretetali su tvoje telo kao da te štite, a tvoje ubice su uplašeno bacile sekire, i pobegle glavom bez obzira…
Priroda
Svet Vikinga bio je svet devičanske prirode, onakve kakva je bila u trenutku stvaranja. Do granice ledenog kraljevstva arktičkog severa, pružalo se nepregledno prostranstvo šuma, ravnica, voda i planina. Životinje koje nikada nisu videle lice čoveka živele su u skladu sa prirodnim zakonima, onako kako ih je vodio njihov unutrašnji osećaj. Samo osećaj i ništa drugo.
Fjord, Norway
U tom svetu duboke tišine, sve je vrvelo od života. Jeleni su gazili gustu paprat koja je prekrivala zemlju šuma. Drveće divovskog rasta za njih nije bilo pretnja. U visokim krošnjama živeli su vilenjaci i blede senke dobrih duhova. Razgovor drveća nije se ticao jelena. Oni su pažljivo osluškivali druge zvukove, one koji su značili opasnost. Jeleni so imali tvrde rogove i noge snažne i vitke. To dvoje je za jelena značilo izbor kada bude morao da bira; beg ili borbu.
Norwegian Forest, Sandefjord
Šume je hranila voda. Njeno kretanje donosilo je život, ali samo ako je balans bio pravi. U suprotnom, voda je donosila smrt. Održavanje tog osetljivog balansa pripalo je u zadatak vodi, jer samo je ona mogla neprestano da menja oblik i moć; od kapi nežne rose što visi sa vrha lista paprati, do vodopada snažnog kao planina koji se, kao da je podivljao, sa vrha kamenih litica baca u ponor.
North sea, Norway
Tamo gde je voda plitka i sveža ima puno ribe. To je potok u kome crni medved lovi ribu. Snaga mu ne pomaže a masa tela čak i smeta. Telo ribe je klizavo i uporno beži iz dlakavih šapa, vešto izmiče kandžama. Medved se ljuti. Besno treska po vodi, udara na sve strane. Daleko, preko zelenih polja, sve do bledog horizonta dolazi taj zvuk vode u crnim šapama. Medved ne odustaje, on hoće svoj plen i lov se nastavlja sve dok se riba konačno ne umiri. Još jednom peraja nemoćno trznu, i medved odlazi zadovoljan…
Na zemlji su živeli Divovi. To je bilo Prvo vreme pre nego što su Bogovi hodali zemljom. U pećinama i rupama, u mraku dubina živeli su patuljci i ružna bića podzemlja. Njih je morila večna glad, zavist i mržnja. Izgledalo je da stalno vrebaju plen. Ne uvek zbog gladi, više zbog podlosti ili osvete.
U tom svetu, ljudi su našli svoje mesto u blizini mora. U zaledjini grube, stenovite morske obale. Tamo su gradili svoja staništa i svoja skloništa. Priroda je za njih, nejaka bića, bila i život i smrt. Potpuno zavisni od nje, ljudi su poštovali prirodu. Učili su postepeno da je razumeju, da je slušaju, da je osete. U početku ih je vodio instikt. Strah i volja da savladaju hladnoću, tamu glad i životinje željne njihove krvi.
The Viking world, Norway https://www.thevikingplanet.com/
Zbog toga su se ljudi obraćali Duhovima prirode i dobrim Bogovima koji su pazili na red na zemlji. Ljudi su im dali imena i lica, da bi lakše sa njima razgovarali, i da bi im lakše pokazali poštovanje kada su od njih tražili pomoć i zaštitu.
To je bio svet Vikinga…Voda, zemlja i kamen. Drvo i vatra…Osnovni elementi prirode…celina.
To je bila lepota…
Sve drugo je došlo kasnije…
Društvo
Viking village community https://www.thevikingplanet.com/
Od najranijih vremena, ljudi severa naučili su da žive u zajednici. U uslovima stalne opasnosti i nemilosrdne hladnoće, pojedinac nije imao skoro nikakvu šansu da preživi. Zajednica je nudila sigurnost i zaštitu.
Struktura društva je bila od vitalnog značaja. Podela posla prema polu, starosti i snazi bila je prirodna i jednostavna. Muškarci su nabavljali hranu, lovili ribu, divljač i gradili skloništa. Žene su tkale vunu za odeću, spremale hranu i brinule o deci. Samo u jednom slučaju podela nije bilo. Odbrana od napada neprijateljskih plemena bila je dužnost svih. Žene su, baš kao i muškarci, sekirama i mačevima branile svoju zajednicu.
everyday life in Viking village https://www.thevikingplanet.com/
Sve što je nastalo u zajednici pripadalo je svima. Bilo da se radilo o ekserima, pletenim korpama ili ručku – svi su radili za sve. Ipak, posebno važno mesto su imale zanatlije, a medju njima još važnije kovači. Oni su pravili orudje za obradu zemlje i oružije za odbranu, napad ili lov, ono što je bilo neophodno za opstanak.
Viking workshop
U doba Vikinga, današnja Norveška bila je bogata rudom gvoždja. Ova dragocena ruda već tada je bila univerzalna, vitalna sirovina. Kako su ljudi počeli da razmenjuju robu, umesto da se za nju bore oružijem, verovatno nećemo nikada saznati. Ko je bio taj prvi koji je razumeo da ljudi ne moraju da se ubijaju da bi došli u posed onoga što im je bilo potrebno? Da li je to bila odluka zajednice, razgovor uz vatru, ali i da je bila, morao je na drugoj strani da bude još jedan koji je razmišljao na isti način i nepoznatom pružio robu a ne mač.
Brodovi
“Brod je srce vikinškog društva, a more njegov krvotok”.
Viking village, Sandefjord, Norway
Jedan od najvećih poduhvata zajednice bila je gradnja broda. Blizina mora i obilje drveta prirodno su vodili do ideje kako da se iskoristi blagodat mora i lakše dodje do hrane. More koje su poznavali ljudi severa bilo je nepredvidljivo. Tamno i ledeno. Opasno. Doživljavali su ga kao moćnu silu koja je iznenada mogla da se pokaže u obliku divljih oluja i smrtonosnih talasa.
Postepeno i strpljivo, ljudi su našli način kako da se prilagode toj sili. Izgradili su brodove. Bio je to zahtevan posao koji je od cele zajednice tražio mnogo vremena, znanja i truda.
Viking ship workshop,Tonsberg, Norway
Viking ship in the making ,Tonsberg, Norway
Svaki vikinški brod započeo je svoj život u šumi. Prvo je trebalo odobrati pravo drvo, poseći ga i dopremiti u selo. Zatim od njega napraviti daske za trup broda tako da su mogle da se spoje pomoću gvozdenih eksera. Smola iz drveta koristila se kao zaštita od slane vode. Vesla, kao i klupe na kojima je sedela posada, pravile su se na kraju.
Na brodu nije bilo mnogo prostora. Nešto malo mesta ostalo je za skromne zalihe hrane i vode, tako da je putovanje moralo da se obavi brzo da bi se izbegao izlazak na nepoznatu obalu. To je povećavalo rizik putovanja i opasnost za posadu.
Brodovi su vremenom postajali sve veći i sve sigurniji. Nisu ih više pokretala samo vesla već i vetar. Postali su stabilniji i brži, a putovanja su trajala sve duže. Zajednica je regovala na tu novu stvarnost.
Brodovi su omogućili kretanje daleko izvan poznatog dela zemlje. Granice su se sve više pomerale.
Nepoznate obale postale su izazov.
Trading routes during the vikings age, Slottsfjell Museum, Tønsberg, Norway
Trgovina
Ljudi severa počeli su vrlo rano da razmenjuju robu. Surovi uslovi života zahtevali su od ljudi da neprestano traže način kako da olakšaju svakodnevni život i učine ga bezbednijim i sigurnijim. Različita roba, alatke, tkanine sve što su koristili, postalo je vrednost.
httpsmarketplace.secondlife.compViking-Trade-Goods3647734lang=es-ES
U početku su se za razmenu koristile prirodne sirovine kao što su drvo, životinjske kože ili gvoždje. Ljudi koji su živeli na teritoriji današnje Norveške imali su prednost nad drugim narodima i zbog jednog neuglednog ali izuzetno značajnog kamena. Sve što je bilo napravljeno od gvoždja postalo bi vremenom neupotrebljivo da nije bilo tog posebnog kamena. Brynestein (brusni kamen) nalazio se svuda, bilo ga je na tone. Trebalo je samo da se podigne sa tla.
Brynestein, Viking Museum Tonsberg, Norway
Tražena roba za razmenu bilo je i krzno medveda kao i rogovi severnih jelena.
some of the first trading goods, Viking museum, Tonsberg,Norway
Dve grupe našle bi se na dogovorenom mestu. Obično negde u blizini reke gde je voda bila mirna a okolina pitomija. Mesto je trebalo da omogući prilaz brodu koji bi stigao natovaren različitom robom. Druga grupa bi čekala brod na obali sa svojom robom. Trgovina je počela. Merila se težina gvoždja i tvrdoća rogova jelena. Kvalitet i čistoća krzna medveda, kao i oblik posuda za pripremu hrane. Oružije, mačevi, bodeži i štitovi bili su posebno vredni. Gledala se izrada i oštrina sečiva. U svetu bez lepote samo je oružije imalo dodatnu, estetsku vrednost.
Posle obavljenog posla, obe grupe bi se okupile oko zajedničke vatre da podele hranu. Razgovor je služio za razmenu informacija. Bez obzira na medjusobne razlike, ljudi severa imali su zajedničke neprijatelje i zajednički cilj. Kako osigurati život i opstanak. Kako preživeti. Tako su počela da se sklapaju savezništva i stvaraju nova prijateljstva. Zajednica je počela da se širi i dobija dublji smisao, a društvo je, kao celina, počelo da se razvija i napreduje.
Na kraju dana kada su svi poslovi bili obavljeni, a zajednička večera završena zajednica se okupljala oko vatre. Nije to bila obična vatra. Bonfire je bila srce zajednice. Pružala je osećaj sigurnosti i topline.
Bonfire norse mythology
Bilo je to vreme za razgovor o svakodnevnim temama, a kada su one bile zaključene obično bi neko od starijih počeo da priča…Priče su bile korisne. Stari i mladi su pomoću njih dobijali znanje o svetu u kome su živeli. U njima su nalazili odgovore o svom mestu u svetu, i bile su okvir razmevanja Života i samog sebe. Priče su govorile o čudnim bićima, o njihovim neobičnim sudbinama, o hrabrim i zlim bogovima, o junacima koje su bogovi odabrali ili iskoristili za svoje ciljeve. Priče su učile decu kako da prežive u surovom svetu u kome su živela, kako da se zaštite i kome da se obrate za pomoć…
Legende
Bonfire, Norway
…”Bila je to noć, baš kao ova”. Počeo je svoju priču starac. Zamišljenog izraza lica, kao da se sprema za povratak u prošlost, bacio je komad drveta u vatru. Plamen je poleteo prema nebu, a žeravice su kao jato svitaca osvetlile lica ljudi koji su sedeli oko vatre.
“Bio sam mlad, nešto stariji od ovog momka, kada sam krenuo u svoju prvu borbu. Sedeo sam na brodu i veslao zajedno sa drugovima. Bilo nas je možda desetak, ja sam bio najmladji medju njima… More je te noći bilo nemirno, valovito a vetar je…nešto je bilo čudno u vazduhu…Video sam strah na licima drugova kao što su i oni videli strah na mom licu. Niko nije prozborio ni jednu, jedinu reč. Svako je bio sam sa svojim strahom”.
Još jednom je zaćutao. Ružan ožiljak, trag stare rane spuštao se niže od desnog oka presecajući tako-reći ceo obraz. Ostarela koža produbila je ožiljak dubokim borama.
“Plovili smo relativno blizu obale. Sa obe strane videli smo tu i tamo vatre sa domaćih ognjišta. Naš vodja je stajao uz jarbol i posmatrao more. Bio je iskusan ratnik, hladnog i napetog pogleda. Njegove oči su nemirno pretraživale tamu kao da u njoj vide nešto što mi nismo mogli da vidimo…
night battle in the North sea,
Zbog tišine i očekivanja neminovne opasnosti napetost je sve više rasla. Svaki minut, svaki tren nešto je moglo da nas napadne.
Iznenada, nepoznat zvuk me je prestrašio toliko da mi je veslo ispalo iz ruke! Pokrio sam lice rukama da se zaštitim, previše uplašen da vidim šta me je napalo. Treutak kasnije otvorio sam oči i video ogromnu crnu pticu kako se udaljava.
Dobro je. Dobro je. Pogledao sam drugove postidjen. Ali niko se nije nasmejao mojoj nespretnosti i pokazanom strahu. Umesto podsmeha osetio sam razumevanje. Mislim, da sam u tom trenutku shvatio kako je dubok, kako je strašan…strah…
Prihvatio sam veslo i ponovo nastavio da veslam. Sa desne strane je iz mora izronilo nešto crno. Prvi put sam video ogromnog plavog kita, u stvari samo deo crnih ledja koja su trenutak kasnije nečujno utonula nazad u more…
Sve se umirilo. Osim bledog odsjaja vatri sa kopna nije bilo ničega na vidiku. Čuo sam samo ravnomeno pljuskanje vode, i škripu dasaka na dnu broda. Kao da neko stenje pod teškim teretom.
Neizvesnost me je mučila, kidala…Kada će već jednom da se desi ono što mora!…Šta čekamo da se desi!?…Koga čekamo?…
Strela je doletela iz mraka. Pre nego što smo je videli njen užareni vrh pogodio je našeg vodju pravo u čelo. Pao je kao pokošen. Pravo pred moje noge. Ukočen od užasa, gledao sam u lice iz koga je odlazio život. Jeziv zvuk presekao je noćnu tišinu. Neprijatelj je iz mraka iskočio pravo na nas.
night battle in the North sea
Nastao je pakao.
Bacio sam vesla i zgrabio sekiru koja mi je visila oko struka. Video sam delove slike…izkolačene oči, prste koji lete po vazduhu, jezive krike…krv mi je pljuštala po licu, udarao sam nasumice, na sve strane nesvestan da i ja vičem sve jače, kao medved, kao zver.
Odjedno, osetio sam udarac i tama me je progutala.
Kada mi se svest vratila, usta su mi bila puna krvi. Grozan ukus..pokušao sam da otvorim oči, ali jedno oko nije nikako moglo da se otvori. Napola slep pokušao sam da odredim gde se nalazim.
Ležao sam na zemlji, na boku okrenut licem prema šumi. Čuo sam nepoznate glasove koji su se nejasno probijali do mene. Važno je da se ne pomerim, razmišljao sam. Treba da misle da sam i dalje u nesvesti. Iz rane na licu mi je curila krv, a kosa slepljena od crvene soli padala mi je preko čela. Nisam se usudjivao da se pomerim. Bol nisam osećao. Bio sam u tako jadnom stanju, da moji gospodari ne bi ni pomislil da mogu da se pomerim. To je bila moja prednost, moja nada…pomislio sam.
“Šta ćemo sa ovim”?…”Mlad je i snažan”, rekao je drugi, “mora biti jer je jedini preživeo…”
“Prodaćemo ga”, dodao je treći “ako preživi do jutra, izgleda loše”…ravnodušno je dobacio prvi…
U sledećem trenutku je nastala tišina. Glasovi su umukli i uskoro se čulo samo glasno hrkanje.
Dakle, biću rob…prodaće me i životariću pod teretom teškog posla do kraja svojih dana…Ne, Ne…moram nešto da uradim…
Oblaci su zaklonili Mesec. Hrkanje je postalo još dublje i glasnije. Ispred mene je bila crna šuma, a sudeći po zvukovma ni more nije bilo daleko.
U trenutku sam se odlučio. Kao zmija, počeo sam da se vučem po zemlji, polako i nečujno, do prvog žbuna. Zaklonjen, pokušao sam da se uspravim. Noge mi nisu bile vezane, samo ruke. Mislili su da sam na pola mrtav i zato se nisu potrudili da me jače vežu.
Jedna noga mi je bila slomljena i visila je kao komad drveta. Ipak, nekako sam stajao i posrćući, vukao sam se prema obali.
Video sam belo kamenje sablasno osvetljeno Mesecom. Obala je blizu… još samo jedan korak, još samo jed…Vrisno sam nesvestan da je to moj glas…Sa zemlje su u mene zurile buljave oči, ukočene u trenutku užasa. Visile su sa lica bez nosa, bez ušiju, bez dela glave…Iz mesa je curila neka ljigava masa pomešana sa krvlju…Jedva sam uspeo da se održim na nogama i sačuvam svest koja nije mogla da shvati šta je to na zemlji.
Buka glasova, i zvuk metala bili su sve glasniji. Jurili su prema meni. Samo što nisu stigli do mene…Nisam mogao da se pomerim…
Video sam Valkiru koja na konju jezdi iznad bojišta i traži hrabre mrtve ratnike. O divna gospo, da li sam ja jadan bio noćas dovoljno hrabar u boju i dostojan velikog Odina.Video sam sebe u sjajem obasjanoj Valhali kako sa drugim hrabrim ratnicima čekam znak da zajedno krenemo u zadnji pohod, najvažniju borbu od svih borbi koju će voditi sam Odin.
Valkira je stigla do mene…ovo je kraj…
Valkira
Kada mi se svest vratila, jednim okom video sam da sam u svom selu.
“Srećan si ti mladiću. Veliki Odin te je zaštitio”, čuo sam glas našeg Starca. Sa mukom sam otvorio oko i video da ležim pored vatre. Celo selo je gledalo u mene i Starca. “Ležao si na ledjima, kada smo te našli. U ruci si držao amajliju, ali kao da više ne pripada tebi nego Valkiri, darovao si amajliju zajedno sa svojom dušom. Odjednom, iz magle su se pojavili Hugin i Munin, verni pomagači velikog Odina. Preletali su tvoje telo kao da te štite, a tvoje ubice su uplašeno bacile sekire, i pobegle glavom bez obzira…
Odin with Hugin (Thought) and Munin (Memory)
Tako smo te našli…Ležao si bled i hladan, mislili smo da si mrtav…”
…Varnica je poletela prema nebu…Čak ni posle toliko godina, sećanje na tu strašnu noć nije izbledelo. Starac je zaćutao.
Ljudi su počeli da se razilaze, klimajući glavama kao da se slažu. Čudo se desilo! Odin je velik i svemoguć!
Uz vatru koja se polako gasila ostao je da sedi još samo dečko koji je priču pratio gotovo bez daha. Njega je priča toliko preuzela da je od te večeri želeo samo jedno; da i on postane hrabar ratnik, toliko hrabar da i on vidi Valkire i velikog Odina…
To su bila dobra vremena.
Uskoro je narod severa zadesila velika nesreća. Ceo vek su trajale sve moguće nedaće; glad, hladnoća, bolesti i ratovi…
Ragnarok…
Ragnarok – the last battle for the fate of the world
Preživeli su postali drugačiji. Trgovina se merila srebrom, bogati su postali sve bogatiji.
Na mestu skromnih luka počeli su da nastaju trgovački centri, da se grade velike kuće od drveta, sve bogatiji su bili rituali sahranjivanja.
A onda, jednog jutra krajem 8. veka, monasi manastira na ostrvu Lindisfarn (poznatom i kao Sveto ostrvo) kod obale severoistočne Engleske, videli su ogromne brodove iz kojih su, kao divlje zveri, na njih jurišali besni ratnici. Lica su im bila divlja i nisu znali za strah.
U Evropi je tog jutra, 793 god. počelo Vikinško doba.
The Age of Viking
Recent Comments