…Oči su lutale po planinskom moru, i same nemirne i pune iščekivanja.

Odjednom, poput pucnja, začuo se gromoglasan uzdah! Zaustavio je svaki zvuk! Svaki pokret! Na istočnom nebu, izmedju nabranih oblaka narandžaste boje, izvirio je tanak srp žute svetlosti…

…Sunce…

Sinajska Gora – Noć na Svetoj planini

Bila je duboka noć.

Zidovi manastira Svete Katarine zatvarali su sa desne strane usku stazu kojom se kretala grupa ljudi. Bila je to manja grupa od jedno desetak osoba pretežno srednjih godina. Sa leve strane, stazu je pratio niski zid iza koga se naziralo dvorište manastira. Retko rastinje bilo je utonulo u noć, nepomično kao i cela pokrajina, u crno obojenom snu.

U koloni, svako se trudio da utiša svoje korake osećajući u mislima prisustvo života iza zidina koji je tražio tišinu.

…Molim vas da me saslušate…Ovo je vaš vodič, Muhamed. Samo ga pratite i biće sve u redu. Baterijske lampe vidim, imate svi…proverite, molim vas, da li rade…Hajde…krećemo polako…

To su bile zadnje reči vodiča upućene grupi. U sledećih nekoliko sati grupa više neće postojati. Razdvojiće se na pojedince, usamljene putnike koji će u ovoj noći nositi sebe kao jedini imetak i jedini teret, shodno svojim moćima i iz različitih razloga, zajedno sa rančevima na svojim ledjima napunjenim odećom, vodom i hranom.

Mount Sinai

Mount Sinai

 

Do vrha Sinajske gore koji se nalazi na 2.285m iznad nivoa mora, vode dva glavna puta.                                             

Prvi je poznat kao “Stepenice pokajanja” i ima 3.750 stepenica koje su ručno uklesane u jaruzi iza manastira tokom 6. veka. Strma i neravna, ova ruta je prvenstveno za one koji su u odličnoj fizičkoj kondiciji.

Druga ruta je poznata kao “Staza kamila”. Nastala je u 19. veku, i nudi duži i postepeniji uspon. Potrebno je oko dva sata da se savlada pešice, iako je moguće jahati kamilom od vrha staze, do tačke gde se staza kamila spaja sa stepenicama pokajanja za poslednjih 750 koraka do vrha.

                                                                                                                 

NOĆ

Kada se slabo svetlo manastira udaljilo, putnici su se našli  u tami.

Ispred njih bila je široka staza, sa obe strane oštri vrhovi gòra, a nad glavama nebo. Na sve strane bilo je razbacano kamenje. Sitnije bliže stazi, a krupnije po obodima, nepravilnog oblika, kruto i oštro. A na samoj stazi peščani, fini prah. Sve je bilo suvo. Nepokretno.

U jednoličnom ritmu, ni prebrzo in presporo, putnici su sledili mladog vodiča i jedan drugog.

Podloga je bila neravna, promenljiva i na pojedinim mestima tako glatka, da je ostavljala ustisak sličan ledu. Zbog tog utiska nesigurnosti svaki je korak morao da bude pažljivo osmišljen. Takav, da stopalu omogući što udobniji položaj, i da mu u isto vreme obezbedi što lakši prelaz na sledeću tačku. Misli su se bavile time, kako bi bilo korisno pratiti korake ispred sebe. U otiske tudjih stopala, stavljati svoja. 

Nagib staze se postepeno povećavao. Podizao se mirno, nenametljivo. I osećao, više nego što se video. Po naporu i dubljem disanju.                     

Kada se korak ustalio, oči su počele da lutaju tražeći neku promenu u nepomičnoj jednoličnosti okoline. Da tamu razdvoje na slojeve, i u njenim bledjim delovima, otkriju kuda se kreće put. Ali, nenalazeći ništa u mraku, oči su se vratile koracima i zemlji pod sobom.

Noć traje…

Koliko je vremena prošlo do prve Stanice? Jedan sat…dva…dvadeset minuta…? Procena vremena tamo, gde se o njemu ne razmišlja, nije imala smisla. I nije bila moguća.                                     

A nije bila ni potrebna. Jer vreme je, i pored varljive pustinjske nepokretnosti imalo svoj tok, i u jednom trenutku tama se razišla pred svetlom jednog od mesta na kojima će te noći putnici praviti pauze za odmor.

Stanica je bila prosta zgrada od kamena sa jednim prozorom pored vrata. Bila je smeštena na ravnom parčetu zemlje, nalik na plato, sa niskim zidićem po kome su domaćini rasprostrali šarene ponjave za sedenje. Jedina sijalica osvetljavala je prostor ispred vrata, i otvor prozora iz koga su virile limenke Coca-Cole, flaše sa vodom, i plavo-beli omoti čokolade Baunty. Domaćini su sedeli opušteno i posmatrali putnike koji su pristizali. Ni njima, u noći nije bilo do razgovora. Retko se dešavalo, znali su, da bi neki putnik pošao na ovakav put nepripremljen, bez vode ili nečeg slatkog.

Putnici su različito iskoristili pauzu za odmor. Jedni su jedva dočekali da se spuste na kameni zid, drugi su otvarali flaše sa vodom, treći skidali suvišnu odeću. Po neka reč, tiha i kratka, za trenutak bi razbila tišinu. I odmah brzo nestala.

Pauza je bila kratka. Dečak Muhamed pozvao je putnike, a svetlost je za trenutak blesnula kroz sitne tamne brkove koji su tek izbili na površinu bele kože. Podižući rance na ledja, u tišini, putnici su krenuli bez žurbe stazom koja se i dalje postepeno dizala.

Ubrzo je nestalo svetlo Stanice, i putnike je ponovo progutao mrak.                                                                                                                            

Put se sužavao. Sitni peščani prah povlačio se pred sve većim komadima kamena. Noge su nailazile na široke, uglačane površine  koje je trebalo nekako zaobići. Za sigurniji prelaz bilo je potrebno više koraka. Oni nestrpljiviji gazili su pravo napred. Drugi, oprezniji, birali su sigurnija mesta za prelaz.

Sledeća Stanica bila je u potpunosti jednaka prvoj. Čokoladice, pića i domaćini uvijeni u svetle dugačke galabeje. Kod nekih putnika osećalo se nestrpljenje da se što pre krene dalje. Kod drugih, suprotno, želja da se odmor produži što više.

Poneki putnik odlučio je da pauzu provede stojeći. Taj je pažnju usmerio na svoje disanje, trudeći se da ga uravnoteži i umiri. Okrenut ledjima cilju gledao je u dolinu ispod sebe. Deo puta koji je prešao, ostao je za njega jednako sakriven kao i onaj kojim je tek trebalo da prodje.

Mladić je podigao ruku. Pogledi domaćina nisu pratili putnike. Ostali su zatvoreni, i nezainteresovani za strance. Uprkos tome što su nudile odmor, Stanice nisu bile naročito prijatna mesta.

Sa desne strane pokazale su se oštre ivice planine. Putnici su zašli već dosta visoko, i vazduh je postao hladniji. Zatvarali su se rajsfešlusi na jaknama i podizale su se kragne. Ruke su se zabadale dublje u čepove, a baterijske lampe šetale iz leve u desnu ruku, i ostajale tamo, gde je u tom trenutku bilo toplije.

Iznenada, staza je počela da se spušta. Pred putnike su se postavili novi zahtevi. Kretanje je ponovo trebalo uskladiti, i prilagoditi novoj situaciji. Podloga, puna sitne prašine klizila je na dole. Njen nagib nije bio toliko strm, da bi koga povukla za sobom, ali je svejedno, trebalo paziti. Probudile su se, uspavane, druge grupe mišića, a pogled je napustio vrhove prateći pomno svaku novu promenu tla.

Svetla nove Stanice, pojavila su se na završetku spuštajućeg se puta. Od nje je staza počela da vijuga, postepeno ali sigurno na gore. Više nije bilo ravnina ili udolina. Put je vodio pravo ka vrhu.Vazduh se ohladio i oštro napadao lica i ruke putnika koji su sedeli na zidiću ispred vrata Stanice. Mladi momak Muhamed, razmenio je par reči sa domaćinima, dvojicom ljudi izboranih lica, i posle kraćeg dogovora pozvao putnike da udju u kolibu.

Unutra je bilo iznenadjujuće toplo. Zidovi goli i svetli, a pod pokriven nekim neodredjenim prekrivačem. Možda je bila i sama zemlja. Putnicima je bilo svejedno. Osim toplote ništa drugo ih i nije zanimalo. Nisu razgovarali. Nisu bili ni pospani ni umorni. Glad nisu osećali, a ni voda im se, valjda zbog hladnoće nije pila. Jedni su iskoristili vreme da se pripreme za zadnji, najteži deo puta. Iz rančeva su vadili kape i nabijali ih duboko na čelo. Drugi su navlačili debele čarape i vezivali kapuljače oko brade. Treći su sedeli, nepomično, čekajući.

Lica su bila mutna u sivoj svetlosti, i kao da su ostala bez izraza.

Mladić Muhamed je pogledao na sat. Duboko je udahnuo kao starac, i podigao ruku.

Krenuli su.

Staza je sada postala toliko uska da je njome mogao da se kreće samo jedan čovek. Vijugala je sa spoljašnje strane planine kao zmija koja puzi uz stablo. Kameni blokovi razporenjeni u stepenice dizali se visoko ispred nogu, dok su strmi i šiljati zatvarali prostor sa strane. Putnici su pazili da ne zastajkuju previše. Jer, iza onih koji bi zastali, nastajale su kolone.                                                                                                                  

Težina, opšta i sve obuhvatna nadvila se nad putnike. Nije to bila posredica noćnog bdenja, i više časovnog uspona na planinu. Bila je to slabost duha. Istrošenih želja i splasnutog uzbudjenja. Ravnodušnosti umesto entuzijazma. I grube realnosti u rečima vodiča, umesto zanosa  uzvišenih misli…Teško nam uspe da sakupimo celu grupu…više od šest ljudi…malo je onih koji se odluče da krenu…

 

PRASKOZORJE

krack of dawn on the Mount Sinai

Crack of dawn on the Mount Sinai

Zadnja Stanica bila je veća od predhodnih. Na ravnom platou stajale su zgrade-prodavnice, njih četiri-pet, sve nalik jedna drugoj. Oko zgrada i po celom platou vrvelo je od ljudi. Krenuvši iz podnožija u različito vreme, krečući se različitim tempom i koristeći usputne Stanice za različito duge pauze, različite grupe putnika srele su se na tom, poslednjem, odmorištu.

Uprkos sitnim jutarnjim satima, domaćini su bili budni i okretni. Vešti, glasni i nametljivi,

Stvarali su, na 2.000 m visine, vrvež i šarenilo velikog gradskog Bazara. Ponekog putnika obišla je pomisao da ostane ovde, i sačeka izlazak Sunca. Pa došao je skoro do vrha, vidi ga sa ovog mesta. I šta tamo može da bude, na tom vrhu što ne bi mogao da vidi i odavde?!

Dečak Muhamed je posustale hrabrio rečima: »Ajde, još samo tri minuta hoda…ajde, ajde..«

Tri minuta!

Koliki je put trebalo preći u tih poslednjih tri minuta!

 

Svaki korak sada je bio borba. Kameni blokovi bili su sve viši i sve strmiji. Rasparčani ostaci noći nestajali su u svetlosti koja je bila puna senki. Teška i tudja. Donosila je hladnoću koja je presecala dah, plitak i suv od nataloženog umora.

Kao u zanosu sličnom groznici, kao u bunilu, prelazili su putnici, prepušteni sami sebi, tih poslednjih par metara…

Iznenada, stepenica više nije bilo.

Dalje se nije moglo.

Stigli su na vrh Sinajske gore.                     

Mount Sinai

Mount Sinai

 

ZORA

Bilo je pet sati.

U sledećih nekoliko minuta, svi koji su te noći krenuli ispred zidina manastira Svete Katarine stigli su na odredište. Bilo je tu Madjara i Italijana, Nemaca i azijata, crnaca i pravoslavaca. I svi su jednako nestrpljivo čekali.  Zagledani u jasnu svetlost jutra oko sebe pitali su se da li je to sve? Da li se ono što su očekivali već dogodilo??

Glasovi su postajali sve bučniji, puni pitanja, nagadjanja. Fotoaparati i kamere spuštali su se, i ponovo podizali. Ruke su nemirno tražile nešto čime da se zabave i ugreju. Oči su lutale po planinskom moru, i same nemirne i pune iščekivanja.

Odjednom, poput pucnja, začuo se gromoglasan uzdah!

Jedan i jedini, zaustavio je u trenutku svaki drugi zvuk.

Svaki pokret.

Na istočnom nebu, izmedju nabranih oblaka narandžaste boje, izvirio je tanak srp žute svetlosti…

 

…Sunce…   

Sunrise, Mount Sinai

Sunrise, Mount Sinai

 

Sve je stalo.                                                                                                                                          

Ujedinjeni u uzdahu oduševljenja, trenutak kasnije sjedinili su se u svečanoj tišini, koja je pratila širenje kruga na nebu.

Sunrise, Mount Sinai

Sunrise, Mount Sinai

Sunrise, Mount Sinai

Sunrise, Mount Sinai

Sunrise, Mount Sinai

Sunrise, Mount Sinai

 

Niko se nije pomerio, činilo se ni disao, sve dok žuti krug nije postao pun. A tada su, ushićeni, živnuli.

Grupa crnaca iz Ugande pevala je i plesala. Stajali su rasporedjeni u krug par metara ispod pravoslavne kapele. Jedan medju njima bio je u središtu tog kruga i on je vodio pesmu. Drugi su mu jednoglasno odgovarali, kao da odobravaju ono što je rečeno. Klimali su glavama da pokažu da se slažu. Ritam su davali dlanovima, udarajući u njih umesto u bubnjeve. Nogama su gazili zemlju. Nije tu bilo solista. Svi su se trudili da što tačnije ponavljaju zadane pokrete, da budu što usaglašeniji, što više jednaki. Ritam ih je skupljao i sjedinjavao u  neprekidnom jednoličnom pulsiranju.

Drugi putnici su okružili grupu crnaca, i pokušavali da se pridruže. Makar samo svojim dlanovima, samo svojim prisustvom. Razumeli nisu reči, ali su razumeli emociju. Energiju. Razumeli su odakle je i zašto došla. I u tom trenutku postala je to pesma svih i ples svih, radost svih i trenutak sveopšteg razumevanja i sveopšte pripadnosti.

Jednom plemenu i jednom narodu.

a break on Mount Sinai

a break on Mount Sinai

 

 

JUTRO

Oko pola sedam ujutru putnici su krenuli nazad. U odnosu na noćni uspon, u potpuno drugačijem  raspoloženju.

The summit of Mount Sinai

Sa planine su silazili lako i radosno, podmladjeni svežinom tek rodjenog Sunca i preplavljeni utiscima jedinstvenog i neponovljivog trenutka kome su prisustvovali.

Na Stanicama se nisu zaustavljali. Nekako nije bilo potrebe. Pokrajina pred njima sada se otkrivala u svoj svojoj lepoti. Širila se u daljinu kao nepregledno more žutog kamena, čije su se boje i najraznovrsniji oblici nizali u beskrajnoj raznovrsnosti.

View from the summit,Mount Sinai

View from the summit,Mount Sinai

Medju njima bi, ponegde, jedva opazili kamile koje su klečale na suvoj zemlji. Važnog izraza lica, gledale su u Sunce, i premetavale nešto u ustima jednoličnim, kružnim pokretima. Taj pokret i šarenilo prekrivača na grbavim ledjima bili su jedino što ih je razlikovalo od pozadine, žute, kao i nihova tela.

Camels rest on Mount Sinai

Camels rest on Mount Sinai

Posle oko dva sata hoda, putnici su stigli u podnožije, pred vrata manastira Svete Katarine.

Saint Catherine's Monastery, looking from Mount Sinai

Saint Catherine’s Monastery, looking from Mount Sinai

Saint Catherine's Monastery, looking from Mount Sinai

Saint Catherine’s Monastery, looking from Mount Sinai

 

Tačno u devet sati otvorila su se vrata manastira.

Saint Catherine's Monastery

Saint Catherine’s Monastery

Saint Catherine's Monastery

Saint Catherine’s Monastery

Bell tower of Saint Catherine's Monastery

Bell tower of Saint Catherine’s Monastery

 

Na Svetoj planini počeo je još jedan dan.

waiting for tourists, Mount Sinai

waiting for tourists, Mount Sinai

 

Written by admin

Leave a Reply

Your email address will not be published.