Kada krenete ulicom LE LOI u pravcu reke na drugoj raskrsnici skrenite levo u ulicu Tran Phu. Par metara dalje nalazi se kafić “Chu Chu”. Naručite hladnu “Egg Coffee” koju će vam poslužiti sa slamčicom od bambusa. “Egg Coffee” služe u većini kafića u Hoi An-u, ali je “Chu Chu” poseban zbog domaćeg ambijenta u kome preovladjuju prirodni materijali….
HOI AN
Ulica LE LOI je deo uže gradske pešačke zone u kojoj je očuvan ambijent vremena kada je Hoi An bio značajna luka, i središte trgovaca iz cele Azije a kasnije i Evrope. Zbog toga je LE LOI odlična polazna tačka u istraživanju Hoi An-a.
Glavni gosti Hoi An-a su turisti iz Azije, ali to nije čudno. Atmosfera je tradicionalna, istočnjački prefinjena i suptilna sa mnoštvom simbola, starih a lepo očuvanih kuća, i umetničkog izraza raznih naroda Dalekog istoka. Uticaji su toliko brojni i jaki da smo se pitali gde je u svemu tome Vijetnam? Šta je ono samo njegovo, autentično i lično. Na to smo morali da sačekamo.
Na ulici su našu pažnju prvo privukli lampioni. Ima ih svuda u velikom broju. Pojavljuju se u svim mogučim bojama i dezenima ali uskladjene veličine i oblika. Najlepši su oni koji vise na drveću.
Na ulici su i tezge na kojima se sprema i prodaje hrana. Ima ih mnogo, ali se čini da ih nije previše. Zauzumaju malo prostora, ali opet dovoljno da se mušterija smesti na male plastične stolice i na malim stolovima od plastike smesti hranu. Više puta smo prošli pored tezge sa domaćim kolačima od manga, i nekako smo ih svaki put ostavili za drugi put. To je bila greška koju bi da možemo rado ispravili.
Ulica LE LOI se završava na obali reke. Veliki broj brodića skromnog izgleda i napadno okićenih lampionima čeka mušterije. Kao i veći deo starog dela Hoi An-a, i obala zaživi u punoj lepoti tek kada padne mrak .
Sa leve strane obale nalazi se Tržnica ili Dnevni Market. Nekako se sve ulice koje vode od LE LOI sa leve strane završavaju na pijaci tako da je mogućnosti da se do nje dodje zaista mnogo. Tržnica u Hoi An-u je zanimljiva zbog lokalne ponude ribe, egzotičnog voća, i raznovrsnih namirnica. Možete da gledate kako se priprema hrana, osećate mirise i usput studirate izborana lica seljanki koje sa dosadom gledaju unaokolo.
Na pokriveni deo Tržnice posebno treba obratiti pažnju; na jednoj od tezgi na kojima se sprema hrana visi tabla da je tu boravio i čuveni Anthony Bourdain.
Bilo je vreme da i mi nešto pojedemo. Zastali smo pored momka koji je pekao hobotnice i svinjske ražnjiće na žaru. Dogovorili smo cenu i drugi momak je ispečeno meso sekao makazama u posudu u kojoj je već čekala pripremljena salata. Na kraju je u hobotnicu dodao i neki sos, i pružio nam štapiće sa nabodenim svinjskim mesom.
Zadovoljni, krenuli smo nazad u pravcu reke i našli mesto gde smo mogli da sednemo, pojedemo hranu i naručimo piće. Vrućina nas je već pošteno oznojila tako da smo uzeli hladan sok od šećerne trske i Coca-Colu. Domaćini cede sok direktno iz zelene paprati koju melju kao u rezaču za odpadni papir tako da okolo pršte mrvice i prah. Sok je izgledao privlačno, ali nas je ukus razočarao. Previše sladak a bez karaktera. Možda bi bolje prošli da smo kao i većina domaćih gostiju uzeli kokos koji su takodje na licu mesta sekli kao na tekućoj traci i sa zabodenim šarenim slamčicama užurbano gurali u ruke mušterijama.
Sa direktnim pogledom na reku, okićene brodiće, i još zanimljiviji narod, posvetili smo se hrani. Zbog velikog prometa, zadržavanje u uličnim »kafićima« nije u skladu sa uličnim bon-tonom. Tu si da pojedeš ili popiješ u nekom razumnom roku, i da svoje mesto ustupiš drugom.
Gazda nam je prišao da naplati a malo i iz znatiželje da pita odakle smo. Pošteno je slomio jezik u pokušaju da izgovori Srbija. Ni približno mu nije bilo jasno gde se ta Srbija uopšte nalazi. Ubrzo je odmahnuo rukom, uzeo novac i krenuo dalje.
Veče se polako spuštalo. Krenuli smo napred uz reku u pravcu velikog mosta koji vodi na susedno ostrvo. U toj šetnji nas je sačekalo veče, i tada smo ugledali prizor kao iz bajke…
…U ruskim bajkama spominju se noći osvetljene šarenim lampionima. Oni, lampioni predstavljaju duše za koje gori večni plamen. Ovde u Hoi An-u, duše živih i mrtvih su jednako prisutne. U male obojene kartonske posude stavljaju se sveće i spuštaju u reku. Svako od tih darova posveti se nekom dragom biću za zdravlje i sreću. Za mrtve tj. one koji trenutno nisu sa nama to je molba za pomoć i znak poštovanja.
Brodići koje smo nešto ranije videli vezane uz obalu se otisnu na reku. Natovareni putnicima koji drže šarene lampione koje će kada brodić dodje negde na sredinu reke, spustiti pažljivo u vodu. Na crnom platnu vode ocrtavaju se boje darova koje reka nosi. Neki se i susretnu, dodirnu i nastave dalje sami. I mi smo, mada sa obale, spustili po jedan šareni dar u vodu…
Na drugoj strani, sada na ostrvu, dočekala nas je neopisiva gužva. Noćni Market bi najtačnije opisali kao potpuni haos. Sa obe strane ulice su načičkane tezge sa hranom, svežim voćnim sokovima, slatkišima. U sredini su tezge koje su natrpane svakojakom robom. Ipak, vredi pogledati jer su predmeti koji se ovde prodaju većinom ručno radjeni, i veoma zanimljivi. Iz obližnjih kafića i restorana čuje se preglasna muzika koja se meša sa svim drugim mogućim zvukovima. Ako nadjete neko mirnije mesto, u šta sumnjamo možete da pojedete još neki zalogaj ali je bolje da se što pre sklonite iz tog haosa.
Veče u Hoi An-u je najlepše završiti u jednom od uličnih kafića uz odličnu muziku, prijatnu svežinu, i koktele. Čisto uživanje…
My Son
Dok se Hoi An razvijao kao privredni centar i značajna luka za trgovce iz Azije i Evrope, jedno drugo mesto, daleko u planinama, razvijalo se jednako dinamično u centar duhovnosti. Prva svetilišta u My Son-u potiču iz 4. veka. Vladari kraljevstva Cham uveli su hinduizam kao zvaničnu religiju, i počeli da grade hramove posvećene bogu Šivi. Njihovi nasledici nastavili su da podižu svoje hramove i svetilišta, i da obnavljaju stara. U My Son-u su se odvijale ceremonije krunisanja, i osveštenja novih hramova. Bio je takodje i kraljevska grobnica, i mesto gde su se sahranjivali pojedinci koji su se istakli po hrabrosti ili nekim drugim vrlinama. U skladu sa starodavnim običajem koji se poštuje i danas, duhovi predaka mogu da utiču na svet živih. Zbog toga su zaslužni pojedinci našli svoje mesto pored kraljeva i bogova. U My Son-u je bilo više od 70 hramova kao i veliki broj stela sa natpisima u Sanskritu i jeziku naroda Cham.
U periodu od 10 vekova, My Son je postao najznačajniji duhovni centar celog Kraljevstva, a kasnije i države Vijetnam. Čak i danas se smatra za »srce duhovnosti« i »Vijetnamski Angkor Wat« bez obzira na to što je u Vijetnamskom ratu više od 60% gradjevina uništeno u američkom bombardovanju. Krateri od bombi vide se i danas.
Stigli smo nešto posle 10h što znači da smo poprilično zakasnili. Zbog jakog Sunca preporučuje se što raniji dolazak. Drugi razlog je izbegavanje gužve. My Son je jedna od obaveznih stanica na putovanju u Vijetnam.
Od glavnog ulaza prešli smo oko 500 m do mosta čije su strane predivno dekorisane motivima zmajeva. Zbog mekoće materiala imali smo utisak da se radi o drvetu. Kada smo prišli sasvim blizu, videli smo da je u pitanju kamen.
Sa druge strane mosta čekao nas je prevoz. Vozač je sačekao da se kombi napuni, i krenuo punim gasom napred. Nismo stigli ni da se iznenadimo potrebom za motornim prevozom, a već smo jurili po lepo uredjenom putu koji je vijugao kroz brda. Sa obe strane širilo se gusto i bujno zelenilo, a mi smo razmišljali kako bi bilo potpuno nemoguće ovaj deo puta prevaliti peške. Još jedna misao sledila je ovoj…
Na fotografijama My Son-a koje imamo prilike da vidimo, ne prikazuje se realno njegov položaj. Utisak je da je parking negde u blizini, i da do svetilišta ima par metara. Istina je potpuno drugačija.
Probali smo da zamislimo ovaj predeo u 10. veku zarastao u džunglu, i puteve (ako ih je uopšte bilo) do mesta na kome se dizalo više od 70 velelepnih hramova. Pitanje je bilo kako su izradili sve to, i pre svega ZAŠTO baš ovde?!
Vožnja je trajala nekih 10 do 15 minuta. Kombi je preuzeo nove putnike, i krenuo istim putem nazad. Mi smo morali da nastavimo dalje peške.
Ponovo brda, drveće čak ne toliko tipično tropsko i staza koja vodi napred. Sa leve strane smo ugledali negde u zelenilu delove svetilišta. Mogli smo da skrenemo sa glavnog puta, ali poučeni iskustvom sa sličnih mesta po svetu, krenuli smo direktno prema glavnom mestu. Ako ostane vremena i snage, možemo u povratku da pogledamo i druga mesta – naravno, i to je iz iskustva, nije bilo ni vremena, a ni snage za detaljnije razgledanje okoline.
Hodali smo još nekih 15-tak minuta dok se konačno nije pojavilo glavno svetilište na obronku ispred nas. Od nekadašnje veličine My Son-a nije ostalo mnogo. Medjutim, već samo par očuvanih zgrada dovoljno je da se nasluti, zamisli i oseti ono čega više nije bilo.
Pri izboru mesta za osnivanje svetilišta velika pažnja bila je posvećena prirodi, i harmonizaciji gradjevina sa njom. Planine u zaledju trebalo je da osiguraju mir i zaštitu za duhove i bogove koji prebivaju u svetilištu. Za gradnju je upotrebljen kamen od crvene opeke, specifične boje koja se lepo vidi i danas.
Crvena boja kamena pravi lep kontrast sa okolnim zelenilom. Ne samo da naglašavala starost, ta boja unosi dimenziju mistike posebno u reljefima fasada. Izbliza gledano, reljefi su zadivljujuće izražajni i realistični. Naglašavaju dubinu i duhovnu snagu, a takodje i strogo poštovanje mesta i uloge simbola.
U My Son-u je sve u strukturi, i ravnoteži. Hramovi su većinom piramidalnog oblika, ili u obliku tri slojnih galerija. Slično kao i druga velika hinduistička svetilišta (Prambanan na Javi ili Ankor Wat u Kambodži) My Son je sa svojim svetilištima i hramovima bio zemaljski prikaz svete Planine Meru.
Posle više od dva sata vratili smo se na mesto na kome nas je ostavio kombi. Dok smo čekali da doveze sledeću grupu a nas vrati nazad, u restoranu smo dopunili rezerve vode a snagu povratili nekim obojenim energetskim pićem i Coca-Colom. Pored zaklona i tečnosti, jednako nam je bila potrebna tišina…
Tišina je ostala najjači utisak koji smo poneli sa sobom iz My Son-a…
Tišina nad mistikom, i tajnom njegovog nastanka…Tišina nad besmislom uništenja…Tišina prirode koja nas je ovde dočekala, primila i osetila…
Tišina je ostala u nama i kada se kombi užurbano okrenuo da napravi još jedan rutinski krug. Pre nego što je pritisnuo gas, mršavi vozač je nabio svoj svetli kačket dublje na čelo, i nešto promrmljao sebi u bradu.
Marbel Mountain
Hinduizam je kao primarnu i dominantnu religiju u Vijetnamu i Kambodži postepeno zamenio budizam. Najvećim delom zbog uticaja kineskih trgovaca, i vojničke sile Kine, uticaj budizma se postepeno širio po celoj regiji. U svetilištima se taj prelaz vidi na obezglavljenim statuama boga Šive (u My Son-u) i Višnua (u Ankgor Wat-u). U današnjem Vijetnamu velika većina vernika poštuje veru predaka “staru veru u duhove i prirodu”. Od ostalih zvaničnih religija najveći značaj, mada daleko manji, ima budizam.
Planine Marbel Mountains u gradu Da Nang nose imena 5 osnovnih elemenata; Zemlje, Vode, Metala, Vatre i Vazduha. Mi smo otišli da pogledamo jednu od njih, onu koja simbolizuje elemenat Vode.
Moderni lift sa pogledom na grad nas je odvezao visoko na početnu platformu odakle počinje razgledanje planine.
Već na prvi pogled prostor je izgledao kao iz bajke. Ribnjak sa lotosovim cvetom, budističko svetilište sa dekorisanim kamenim stepeništem u obliku zmaja, i pagoda koja se dizala iznad naših glave u samo nebo. Put nas je vodio dalje i samo na gore, pored predivnih hramova, i brojnih malih svetilišta iz kojih se šire spokoj i mir.
Ono po čemu je planina ipak najviše poznata su svetilišta u unutrašnjosti planine. Naišli smo na jedno od njih, i uznemirili ženu koja je došla na molitvu. Visoki kip Bude ostavio je snažan utisak intimnošću prostora, i snagom kamena koja nije narušila mekoću izraza i mir na njegovim usnama.
Pred nama su se dalje otvarale nove špilje sa svetilištima i figurama u kamenu. Izgledalo je da se sve pojavljuje iznenada, i momenat iznenadjenja je priznajemo poprilično uticao na doživljaj ove neobične planine.
Nakon bezbroj natprosečno strmih stepenica koje smo nekako savladali, i neprestanog uspona u jednom trenutku smo osetili da ne možemo dalje. Snaga nas je izdala na zadnjoj trećini puta. U prijatnoj senci čekali smo da se vrate oni koji su još uvek imali snage za dalje. Kasnije smo samo zadivljeno posmatrali fotografije svetilišta i čudesnih mesta koja su se skrivala na najvišoj visini. Nije to bila pusta planina, već mesto žive i sveže duhovnosti.
Zanimljivo i iz tog razloga što je potpuno, a opet nekako sakriveno i nevidljivo, u celosti posvećeno budizmu…
Recent Comments